Petar Gredelj koji vam je verovatno poznatiji kao “Peca Benchmark” odrastao je na Dorćolu na kom je rođen 1971. godine i, kako kaže, pati za „onim“ Beogradom, iz vremena pre “svih onih dešavanja”. Sajt Benchmark osnovao je pre 20 godina, od kada je u potpunosti posvećen ovom projektu.

Benchmark je nastao kao pionirska ideja sajta koji bi donosio sveže informacije iz IT sveta i testove kompjuterskog hardvera, da bi se kasnije ispostavilo da je najstariji sajt u Srbiji koji svakodnevno donosi sveže informacije, što znači da postoji duže od današnjih popularnih portala. Benchmark je odigrao veliku ulogu u edukaciji i kompjuterskom opismenjavanju mnogih posetilaca, a danas je njegov rad dodatno unapređen popularnim Benchmark YouTube kanalom.

Peca je redakciji portala Daljine.rs zanimljiv i zato što često putuje na prezentacije uređaja širom sveta. Zanimalo nas je kakav je njegov odnos prema putovanjima, kako izgledaju prezentacije uređaja, kako izgleda nositi pregršt opreme na put, ali i kako je tehnologija promenila način na koji putujemo. Malo je reći da smo uživali u ovom razgovoru.



Reci nam za početak zašto je po tebi bitno putovati i šta za tebe predstavljaju putovanja?

– Putovanja su nešto najbolje što čoveku može da se dogodi na ličnom planu, ne računajući one suštinski bitne stvari. Putovanja, kao upoznavanje drugih kultura i načina života nam pomažu da se definišemo kao osobe, da shvatimo šta je dobro, a šta loše, ili šta bismo voleli da vidimo u svojoj zemlji, a šta ne bismo dali ni za šta na svetu. Nakon toliko godina – a smatram da sam putovao poprilično – mislim da su putovanja u znatnoj meri učinila da postanem bolja osoba, sa više razumevanja i tolerancije.

Nisam od onih koji svakog vikenda idu u vikendicu, koliko god to bio dobar način za beg od stresa koji se nakupi tokom radne nedelje, ali znam mnogo ljudi koji su svoj život posvetili takvoj vrsti uživanja, a pritom nisu otišli dalje od Haniotija. Kada bih dobio na lotou (koji inače ne igram) mislim da bih u rekordnom roku spiskao novac na putovanja. I ne bi mi bilo žao. Mnogo sam zahvalan poslu kojim se bavim jer mi je omogućio da vidim mesta koja nisam mogao ni da sanjam da ću posetiti, i to iz sjajne perspektive.

Koliko putuješ, imaš li evidenciju?

– Kada saberem poslovna i privatna putovanja, neki prosek u poslednjih nekoliko godina mi je nešto više od dva meseca godišnje. Recimo, ove godine sam za prvih šest meseci proveo neverovatnih 60 dana van zemlje, a od tada do novembra još „samo“ deset. Postoje gradovi koje jako dobro poznajem jer sam u njima bio dovoljan broj puta: u Hanoveru, Berlinu i Barseloni zbog sajmova, dok sam Minhen, London ili Pariz posećivao zbog raznih događaja koji se u njima često održavaju.

Ne vodim evidenciju, ali sam nedavno baš razmišljao o tome i mislim da imam jedno 400 poletanja avionom, od čega je interkontinentalnih barem petnaest.

Često putuješ širom sveta na konferencije i događaje na kojima se predstavljaju nove tehnologije. Koja od ovih putovanja su ti ostala u najlepšem sećanju?

– HP skup na Tenerifima 2006. je nešto najbolje što sam doživeo, nestvarno iskustvo, organizacija neobjašnjivo spektakularna. Sajam CES u Las Vegasu, na kom sam bio tri puta… Čudo je taj Vegas, kič i kopija na svakom koraku, ali kažeš sebi „briga me, uživaću u ovom kiču, ovo je sjajno“. Svakom događaju u Njujorku i Londonu se obradujem kao da idem prvi put: to su moja dva omiljena grada od svega što sam imao prilike da vidim i posetio bih ih još sto puta.

Ove godine me je Motorola vodila u Brazil, Sao Paulo i Rio, pa mi je to putovanje ostalo u sjajnom sećanju, ako zanemarimo osećaj nebezbednosti i što stalno moraš da imaš oči na leđima. Još uvek čekam svoj poslovni događaj iz snova, čekam taj Tokio da se jednom dogodi, to mi je želja iz detinjstva, još od emisije „Od našeg dopisnika“, legendarnog Slobodana Micića. Znam da će doći i taj dan.

Peca Benchmark

Čekajući taj Tokio da se jednom dogodi

Sigurno nije lako putovati daleko sa svom opremom koja je neophodna kako bi čitaoce i gledaoce Benchmark-a na pravi način izvestili o nekom događaju. Koliko je to zahtevno, kako se snalazite i da li postoje “štap-kanap” situacije?

– Iskren da budem, jesmo navikli na to za sve ove godine, ali od kako smo intenzivirali video produkciju – opreme ima zaista mnogo. Sad u septembru smo bili u Berlinu i nosili sa sobom veliku količinu opreme.

Olakšavajuća okolnost je što imamo neki spisak šta se nosi ako idemo grupno, a šta ukoliko neko od nas ide pojedinačno. Svako putovanje ozbiljno shvatamo jer želimo da našoj publici predstavimo i grad u kom se nalazimo. Publika to voli, jer ljudi, nažalost, ovde nemaju mogućnost da sami posete sva ta mesta, pa se mi trudimo da im i taj deo približimo. Da bi se to uradilo kako treba – a mi sami sebi postavljamo standarde – svu tu opremu je neophodno nositi i tu nema dileme.

Koliko je, po tvom mišljenju, tehnologija izmenila način na koji putujemo?

– U izuzetnoj meri. Sećam se nekadašnjih putovanja i mape od dva kvadratna metra u kolima, zbog koje moraš da izađeš napolje i raširiš je na haubi automobila, ili uzaludnih pokušaja da pronađeš nekoga ko govori engleski ili na bilo koji drugi jezik, ne bi li te nekako razumeo i pomogao ti. Tu su i promašena skretanja na autoputu, lutanje po lokalnim putevima… Imajući sve to u vidu, današnja putovanja su pesma, naročito u poslednjih nekoliko godina od kako nam je kako-tako dostupan i internet u romingu, pa se snađeš za čas, bilo da je avion, metro ili autobus u pitanju.

Siguran sam da nam tehnologija pri boravku u nekom velikom gradu omogućava par sati dnevno uštede. Ne sećam se kada sam na recepciji bilo kog hotela išta pitao, a da se tiče mog boravka u gradu. Na internetu se nalaze bukvalno sve informacije koje su vam potrebne.

Koja kompanija organizuje najbolje događaje, odnosno koga si doživeo kao najboljeg domaćina?

– Uh…da se neko ne naljuti (smeh). Nekada je kompanija HP organizovala najbolje događaje na kojima sam bio, ali generalno, mislim da su kompanije sa dalekog istoka najbolji i najljubazniji domaćini, pri čemu apsolutno ne štede ni na čemu kako bi to i dokazali. To su neki momenti kada se zapitaš “Čime sam ja ovakav tretman zaslužio?” (smeh).

Uglavnom su to neki sjajni hoteli, mom džepu realno teško dostupni, u kojima se kad uđeš u sobu osećaš kao dete. Čini mi se da od nekih poznatih lanaca hotela nisam bio samo u Savoju, sve sam ostale imao prilike da spoznam. Od neverovatnog Vegasa i tamošnjih hotela-gradova sa po 5.000 soba, preko neverovatno luksuznih u Kini i Hongkongu, do fenomenalnih hotela u velikim evropskim gradovima. Kada odem u inostranstvo na neki događaj, osećam se kao gospodin čovek.

Mimo odlazaka na organizovane događaje, koji grad te je iznenadio?

– Kad ništa posebno ne očekuješ, a dopadne ti se, to je baš dobro: Hamburg mi se dopao, vrlo interesantan grad, ili Padova koja ima jedan od najlepših trgova na kojima sam bio. U Italiji sam bio u dosta gradova, u Padovu sam svratio na jedan dan i proveo se sjajno. Firencu baš volim, više od Rima recimo, i u nju bih se vratio vrlo rado. U Barselonu takođe, tamo sam bio 7-8 puta. Nakon inicijalnog razočaranja, kada sam je prvi put posetio, naknadno sam je dobro upoznao i jako zavoleo.

Pored toga što putuješ poslovno, gde voliš putuješ privatno?

– Volim da otputujem na novu destinaciju, da vidim nešto drugačije, saznam nešto novo. Nisam od onih koji vole da odu 15 dana na letovanje i da svakog dana ujutru i popodne idu na plažu. Nekako praktikujemo poslednjih godina da vežemo odmor tako da pet do šest dana provedemo na moru i onda još toliko u nekom novom gradu. Ta mi se kombinacija baš dopada.

Ko za tebe predstavlja idealno društvo za put?

– Moja supruga, naravno. Apsolutno se razumemo i uživamo i u malim stvarima, kao što je najobičnija kafa u lokalnom kafeu. Imamo neki svoj ritam, ne stajemo po ceo dan, volimo da uživamo bez presije da obiđemo „ono što su svi videli“. Ne moramo da vidimo svaki spomenik i uđemo u svaki muzej, volimo da doživimo atmosferu grada u kom se nalazimo, da pokušamo da ličimo na „lokalce“. Jasmina i ja smo na tom planu savršen tandem.

Koja je najveća neprijatnost koja ti se dogodila na putu? 

– Na sreću, nisam imao nekih incidenata ili neočekivanih događaja, ako izuzmemo propuštanje leta ili gubitak prtljaga koji takođe umeju da pokvare planove i raspoloženje. Zamalo sam doživeo neprijatnost u Sao Paulu, kada sam sa novinarima dolazio na aerodrom iz Motorola fabrike kako bih nastavio put ka Riu, dok je moja supruga trebalo da dođe taksijem iz centra grada. Čitala je o tome kako motoristi presreću taksije i novčanik sa pasošem stavila iza leđa, da bi im u slučaju da joj se to stvarno dogodi predala torbu. Kada je stigla na aerodrom, na check in-u shvatili smo da joj nigde nema pasoša. Prošlo je već pola sata, a onda je stigao unezvereni čikica (taksista) sa njenim pasošem u rukama, koji je sve vreme pokušavao da je nađe na aerodromu, međutim, novčanika nigde… Tek kada je otišla sa njim do kola, videla je da joj je novčanik pao ispod sedišta.

Najgore od svega bilo je što on reč engleskog jezika nije znao.  Ne smem ni da pomislim šta bi se dogodilo da smo naišli na drugačiju osobu – odmor bi nam apsolutno propao. Već sam nas video u nekom konzulatu, policiji, objašnjavanjima… dobro se završilo i beskrajno smo mu bili zahvalni.

 

Koja te je destinacija razočarala jer si očekivao nešto potpuno drugačije?

– Atina. Ne mogu da objasnim, ali mi jednostavno taj grad nije legao. Prevruće je, dah orijenta je u njemu veći nego što sam očekivao, prenapadna ponuda suvenira i ugostiteljskih usluga, a ne sećam se da sam video jedan čist zid bez grafita.

Milano je isto tako grad koji me nije preterano oduševio, kao ni Los Anđeles recimo – u oba slučaja sam očekivao mnogo više.

Šta je najčudnije što si doživeo na putovanju?

– Možda situacija iz maja meseca kada smo išli za London na promociju novih Honor (Huawei) telefona. Noć pred polazak SAD uvode sankcije ovoj kompaniji i mi stižemo u London: hoće li biti događaja, neće, hoće, neće… na kraju je događaj održan, ali u nekoj užasnoj atmosferi, da ne koristim izraz koji ovde volimo da upotrebimo za tišinu. Dve hiljade ljudi iz svih krajeva sveta, svi u šoku, baš neprijatno iskustvo.

Imao sam i situaciju da idem na sajam superkompjutera u Hamburg, gde sam zbog propuštenog leta pri presedanju u Minhenu umesto na događaj došao samo na žurku, a ja baš i nisam neki parti manijak. Čeka te vozač na aerodromu, svađam se sa njim da ne mogu da dozvolim da mi starija osoba nosi kofer, on insistira, sedneš u S klasu, kao neki gospodin, dolaziš u hotel, a oni ti daju top apartman od 100 kvadrata. Da je lepo – pa lepo je naravno, doživiš da osetiš kako izgleda putovanje i iz te perspektive.

 

Koje ti je omiljeno putovanje iz detinjstva ili mladosti?

– Ne znam da li imam omiljenu destinaciju jer sam sve raspuste provodio u Dubrovniku, po direktivi – ideš kod tetke (koja je tada živela tamo), to je to, nema biranja. Znao sam taj grad, svaku stepenicu… ali nisam bio od kako se sve izdešavalo, još od ‘89.

Da li te na putu prati neka muzika? Šta voliš da slušaš dok putuješ?

– Retko. Kao što nisam mogao da učim sa slušalicama na ušima, tako ni sada nemam naviku da dok radim ili putujem slušam muziku. Verovatno je mnogima čudno ali tako je.

Peca je imao 400 poletanja avionom, od čega je interkontinentalnih barem petnaest, a samo 2019. godine je, do sada, bio van Srbije preko 70 dana

Putovanja su teško zamisliva bez gastronomije. Gde si najbolje jeo po belom svetu? 

U Italiji, naravno. Španiji takođe, jer je ta kuhinja taman toliko drugačija od italijanske da mi se dopadne. Mislim da je pica na parče i pasta za poneti pomalo upropastila taj stav prema italijanskoj kuhinji, mada to nema nikakvih dodirnih tačaka sa autentičnom italijanskom hranom. Interesantna mi je bila i hrana u Brazilu, puno sjajnih stekova, riblji specijaliteti.

Najveći problem imam sa francuskom kuhinjom… u Parizu sam tek iz jedno dvadesetog puta pojeo dobar obrok. Naravno, važno je znati gde treba da se jede i šta. Tajvan isto pamtim kao grad gde se lepo jede, a što se Kine tiče… umem da se prilagodim, pa ne ostajem gladan kao mnogi.

Italijanska kuhinja: U Italiji se jede i pije, a izvan nje se ždere i pijanči

Da li imaš omiljenu destinaciju za letovanje odnosno zimovanje?

– Naravno, Val Gardena u Dolomitima, nešto neverovatno i prelepo, kako za skijanje tako i leti. Neverovatno koliko je taj turizam u Alpima dobro razvijen, rade sjajno i zimi i leti, jer imaju sadržaje i neverovatne prirodne lepote, apartmani su odlični, čisti. Dolomiti su pod zaštitom Uneska i to je mesto kom se uvek vraćam.

Ako bih morao da odaberem top skijalište – a video sam ih popriličan broj – onda Cermat u Švajcarskoj. Tu je čuveni vrh Materhorn, poznat s Toblerona (smeh). Nešto neverovatno, najviše skijalište u Evropi, 4.000 metara – ali je strašno skupo. Zato treba ići na varijantu smeštaja u Červiniji, italijanskom ski rizortu koji sa Cermatom praktično deli iste staze. A jeftinije je, skoro pa duplo.

Val Gardena u Dolomitima, Pecina omiljena zimska destinacija

Val Gardena u Dolomitima, Pecina omiljena zimska destinacija

Da li putuješ po Srbiji i koliko često?

– Ne previše često, ali verovatno daleko iznad proseka. Naša zemlja ima fantastične lepote, ali je bolno to koliko smo neodgovorni prema svojoj zemlji. I ne činimo mnogo toga da to promenimo i privučemo goste. Veoma bi me zanimalo istraživanje koliko zapravo Srbi poznaju svoju zemlju, koliko smo domaćih lokacija, gradova i znamenitosti posetili – pa da to uporedimo sa nekim drugim zemljama. Mislim da bi rezultati bili poražavajući i to moramo da promenimo.

Imamo ogroman broj ljudi koji iz raznih razloga putuju nijednom ili jednom godišnje – i to obično bude neka destinacija na moru, a svoju zemlju jako slabo poznajemo, zato verovatno i ne cenimo to što imamo. A imamo mnogo, i sve bi to moglo i moralo da bude mnogo uređenije. Eto, pođite auto-putem kroz Sloveniju i Srbiju, pogledajte kako su uređene površine pored puta pa izvucite zaključak. To moramo da promenimo, ne valja nam ta nebriga i nemar.

Koja te je destinacija u Srbiji inspirisala da joj se ponovo vratiš?

– Kopaonik, zbog skijanja. Nemam omiljenu destinaciju jer više volim da vidim i otkrijem nešto novo, drugačije. Zaista smatram da treba stalno istraživati, tražiti nešto novo, drugačije. Ne razumem ljude koji godinama letuju u istom mestu, meni je to užasno dosadno. Imao sam situacije i da mi je negde bilo skoro pa savršeno, pa se opet tim mestima nisam vraćao jer ne bi bilo isto kao prvi put, i uvek me vuku neki novi izazovi.

Nedavno si skakao padobranom iz aviona. Da li si, mimo toga, uživalac nekog vida alternativnog turizma kao što su sve popularnije adrenalinske, kamperske i pešačke ture, kao i planinarenje?

– Ne znam koliko skijanje spada u taj adrenalinski pokret, ali ako je pešačka tura ili kamping tu, onda svakako. Kasno sam ga otkrio, sa 40 godina, jer u planu i programu mog detinjstva planina nije postojala. Ideš na more jednom godišnje, šta više očekuješ, sve smo vam dali, sve omogućili. Dobro poznata priča, zar ne? Realno, nije ni bilo mogućnosti.

Skijanje je nešto predivno, fenomenalno – naravno u društvu je najbolje. Ali ako se nekome ne ustaje rano ja nemam nikakav problem da izađem sam na stazu i uživam. Nije bilo lako doći do toga da kažeš „ja solidno skijam“ u ovim godinama, jer je to daleko lakše dok si mlad. Nisam adreanalinski zavisnik, čak mislim da kod mene adrenalin pri porastu brzine prerasta u spuštanje gasa što i nije tako loše. Sa nekim godinama, a imam ih 48, već polako moramo da spoznajemo šta naše telo može, a šta bi bila ludost. I naravno, fizička pripremljenost je jako važna.

Što se tog skoka padobranom tiče, neverovatan doživljaj, zaista, nisam imao ni najmanju dilemu da to želim da probam i sada sam zaista srećan što sam to uradio.

Skijanje

Kasno je otkrio skijanje, ali ga je zavoleo uz sva ograničenja koja godine i ljudsko telo mogu da izdrže

Iako se tehnologija brzo menja i nekada je teško pratiti razvoj tržišta, kada se sve svede – koji ti je mobilni telefon ili gedžet u dosadašnjoj karijeri ostao u lepom sećanju?

– Biću iskren, kod mene se to toliko brzo i često menjalo, jer sam zahvaljujući poslu kojim se bavim bio u prilici da menjam lakše i jednostavnije. Tako da praktično nisam ni imao prilike da se intimno vežem za neki uređaj.

Ali, ako bi baš trebalo da odaberem neke uređaje, neka to budu HTC HD2 mobilni telefon i Sony VAIO laptop iz nekih sada već davnih vremena.

Koji mobilni telefon bi preporučio kao idealan za putovanja?

– U današnje vreme, svaki solidniji telefon će obaviti sve zadatke bez ikakvih problema. Svi telefoni imaju dovoljno snage, velike ekrane, više nego dobre kamere, podržavaju sve… samo pristup internetu na putu pravi razliku.

Smartfon bez interneta je glupa sprava. Mi u stvari sve manje koristimo aplikacije nego internet servise kojima pristupamo. I da, ako možete kupite telefon sa ekranom visokog osvetljenja, da i na jarkom suncu možete bez problema da ga koristite.

View this post on Instagram

Biće još dobrih recenzija 😊

A post shared by Benchmark (@benchmark.rs) on

Kako vidiš dalji razvoj tehnologije, pre svega mobilnih uređaja?

– Ne vidim revoluciju, biću iskren, barem ne u narednih par godina. Nema na vidiku tog novog čuda koje ćemo svi poželeti da kupimo, uređaja koji ćemo svi morati da posedujemo kao što je slučaj sa mobilnim telefonom. Industrija istražuje, ali i luta u svim tim pokušajima: kao kada sadiš biljke pa čekaš da vidiš koja će da se „primi“. Po meni, narednih par godina ćemo dobijati sve bolje postojeće uređaje, do momenta u kome će se dogoditi neka sledeća velika stvar. Voleo bih da je tu negde iza ćoška, ali nažalost nije tako, to nešto veliko se trenutno ne vidi. Baš bi mi bilo drago da se prevarim u proceni.

Koji su ti dalji planovi na privatnom i poslovnom planu?

– Upravo smo obeležili dvadeset godina rada Benchmarka: ispalo je da smo najstariji sajt u Srbiji koji se bavio svakodnevnim informisanjem, pre svih danas poznatih portala koji tada nisu ni bili u planu. U poslednje dve-tri godine značajno smo podigli naš YouTube kanal, a sada smo odlučili da se isprobamo i na engleskom govornom području sa Bench House YT kanalom, pa da vidimo koliko možemo i na tom planu. Imamo zaista dobru video produkciju, odličan tim i strašno veliko iskustvo.

Ništa ne planiram više, jer ovde je jako teško praviti dugoročnu strategiju, na domaćem tržištu nema prostora da se ne znam koliko dalje širimo. Možda izazov bude taj projekat na engleskom, ali sebi ne zadajem više nikakve velike ciljeve: radimo iz dana u dan, najbolje šta umemo. Šta će se desiti, desiće se, važno je da mi dajemo svoj maksimum i trudimo se da izvučemo ono najbolje iz sebe.


Peci i ekipi sa Benchmarka Daljine.rs žele da traju još mnogo godina, kao i uspeh u internacionalnim vodama sa novim Bench house kanalnom, a vi pročitajte još razgovora sa putnicima.

102Shares

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Pratite Daljine.rs na Facebooku