Jelena Ranković, novinarka – nekadašnja glavna i odgovorna urednica magazina „Stil“, književnica – autorka knjige koja je doživela tri izdanja „Prohujalo s košavom“, u duši „romantični avanturista“ za Daljine.rs govori o svojim omiljenim destinacijama – mestima do kojih se teško dolazi, a sa kojih se još teže odlazi. Do sada je bila u 40 zemalja, a najviše voli one gde ima malo nadrealizma i puno slobode…
Daljine.rs: Jelena, reci nam za početak – koja je tvoja prva asocijacija na pomen putovanja?
Jelena Ranković: Za mene putovati znači živeti. Ima u odlascima nečeg mnogo većeg od razgledanja spomenika, turističkih atrakcija i šopinga, nešto što pruža duhovni rast i trajnu promenu ideje o samom životu. Putovanja su šansa da vidiš život i sebe iz drugog ugla, pa i ako si dovoljno hrabar i istrajan u toj ljubavi privilegija da proživiš pet života. Ona su za mene spas lepih snova, način da zadovoljim svoju radoznalost, da pronađem smisao, da razumem svet i sebe samu. Duboko verujem da putovanja menjaju život, vraćaju sjaj u očima i uče te da ako se ikada nađeš u pogrešnoj priči možeš lako da otputuješ u neku drugu.
Jedan naš sagovornik je rekao da putujući „učimo o svetu oko sebe, ali da tako naučimo mnogo toga o sebi“. Šta si ti za sve ove godine naučila o sebi putujući?
– Zbog prirode posla mog tate ceo život smo se selili i menjali gradove, škole i perspektive. Ja sam samo nastavila da putujem po drugim kontinentima i potvrđujem ono što sam ponela od kuće još kao devojčica, a staje u rečenicu – Neki ljudi puštaju korenje, a nekima rastu krila. Raduju me sloboda, daljine i džungle mnogo više od tržnih centara i fensi mesta gde jedni drugima pokazujemo koliko smo uspešni i moćni. Da to što često u svom gradu izgovaram – „Ovo nije moj svet“, ne znači da moj svet ne postoji negde na nekom drugom mestu.
Nazivaš sebe „romantičnim avanturistom“. Da li si to oduvek bila ili si prvo bila samo turista? Ima li razlike između to dvoje?
– Postoje brojne podele i nalepnice koje ljudi lepe na sebe i druge kao na primer nomadi, globtroteri, kamperi, glamperi, backpackeri, flashpackeri, pustolovi, paradajz turisti… Sve jedno je kako se ljudi nazivaju dokle god putuju i to ih raduje. Ako je turista onaj ko porodično odlazi u all inclusive hotele pa posle otplaćuje cele godine kredit, onaj ko na ležaljci uz frape prebrojava lajkove ljubomrnih kolega, šeta sa selfi stikom i ne vidi ništa osim svog keza na telefonu, to nikada nisam bila. Ako ubacim malo romantike u moju putničku biografiju prvi put sam letela avionim sa dva meseca ka Podgorici, ali smo zbog jakog vetra prinudno sleteli u Split. Znači, avanturista od samog starta. Posle se samo složilo da mi sam život postane avantura. A što se tiče romantike, takva sam se rodila. U vremenu lajfkoučeva koji sve prevode na jezik logike i novca, ja sam nepopravljiva romantičarka koja voli bezrazložne akcije i prijateljstva.
Od svih svetskih čuda, bogatstva, sjaja i glamura mene jedino može da oduševi dobrota. Raduje me gledanje u nebo, zalasci sunca, brojim zvezde padalice i osmehe po svetu. Verujem da svojim putovanjima i novcem koji potrošim negde doprinosim sreći nekog običnog čoveka koji radi za boljitak svoje porodice. A to kako ćeš prepoznati putnika u sebi? Na primer po rečenici sa instagrama – Turisti ne znaju gde su bili. Putnici ne znaju gde idu.
Da li postoji destinacija koja ti je ponudila više od onoga što si očekivala?
– Japan je zemlja mojih snova, nedokučiv i spokojan. Koliko god puta da odem ne prestaje da me iznenađuje i oduševljava. Milionski grad gde niko ne viče, ne trubi, holističko društvo, sa brzim vozovima i učtivim ljudima. Nedavno mi se desilo da mi je neko pokucao na vrata stana gde sam živela, otvorila sam i devojka je pognute glave nešto tražila u torbi, pričala je, pokušala da uđe. To je sve trajalo nekoliko sekundi. Kada je podigla glavu shvatila je da je pogrešila sprat. Uveče me je dočekala kesa sa kolačima i pismom izvinjenja.
Ja sam inače sklona zaljubljivanju u detalje pa me je, recimo, oduševila Granada jer vole život kao i mi, magična Alhambra, miris Sevilje u proleće, zalazak sunca na Kei ostrvu, zvezdano nebo na Lastovu, razgovori sa monasima u pospanom Luang Prabangu, to što sam videla slonove i leoparda u džungli Šri Lanke, majmunima koji su me budili svako jutro na prozoru u Tajlandu, prva jutarnja kafa na vrhu vulkana Kelimutu u Indoneziji… ili kada sam se razbolela u Maroku pa su mi ljudi iz ulice donosili neke čajeve.
A ona koja nije ispunila tvoja očekivanja?
– Lisabon i ja se nismo zavoleli. Svi su mi govorili da to nije grad, nego ličnost. Doletela sam iz Barselone koja je sinonim za život u neku lošu mračnu energiju Lisabona grada sa fantastičnom arhitekturom i muzikom, ali počev od taksiste, do restorana svi su pokušali da nas prevare. Naravno moj doživljaj grada nije taj grad. I sa putovanjima je to divno, što uvek postoji druga šansa da se sretnete.
Na primer, Šri Lanka kada sam je obišla prvi put nije me očarala. Istočna obala bila je tek otvorena za turiste, rat je bio završen i oni su počeli da se oporavljaju od cunamija. A onda sam otišla drugi put obišla je celu i zaljubila se do te mere da bih tamo mogla da živim kad odem u penziju.
Kojim mestima si se vraćala više puta i da li se susreti koji nisu prvi drugačije doživljavaju?
– Često se vraćam. Nekada mi prija biti u poznatoj priči. Za neke kao što su Tajland, a posebno Indonezija mogu da kažem da su promene drastične i to zbog vrtoglavog razvoja turizma. Na primer kada sam bila prvi put na ostrvu Lombok nije imao izgrađene puteve, mogao si da jedeš za tri dolara prvoklasnu ribu, vlasnik restorana je dolazio i sedeo sa nama, jednom momku koji je pokušavao da otvori restoran kupili smo mobilni telefon i strpljivo kao jedini gosti čekali dva sata na jelo. Kada smo se vratili posle tri godine, onaj gazda je sedeo za šankom i pognute glave brojao novce, momak je razradio restoran do te mere da se ulazak na plažu sada naplaćuje.
Na ostrvu Flores u gradu Labuan Badžo gde ste ranije čekali da otključaju aerodorm i rasteraju krave sa piste, sada je najmoderniji aerodorom i imaju najbolju italijansku pizzu u celoj Aziji.
Kako izgleda proces planiranja tvojih putovanja?
– Planiranje je sastavni deo svakog odlaska, ali i svako putovanje je priča za sebe. Kada znam gde idem, sledi potraga za najjeftinijim kartama, potom povezivanje svih letova, rezervisanje smeštaja, vađenja viza ako treba, putno osiguranje, čitanje blogova i foruma, trip advisora kao najvažnije “radio Mileve” u on-line svetu kojem više ništa ne može da se sakrije, čitanje omiljenih vodiča Lonely planet… Nekada u toku putovanja imam dvadeset letova avionom i pravi je poduhvat sve to sinhronizovati. Često i na licu mesta odlučim gde ću dalje, ako na primer posle meces dana moram da izađem iz zemlje zbog vize.
Najmanje volim pakovanje, pa to ostavljam za noć pred polazak. A kada nemam vremena i putujem negde bliže onda ukucam last minute i pustim da neko drugi to odradi za mene.
Da li putuješ po Srbiji?
– Putujem, ali ne toliko koliko bih želela. Volim našu prirodu, vodopade i sela, ali često mi se dešava da se lakše snađem na drugom kontinentu nego u rođenoj zemlji. Posebno volim da pričam sa ljudima. Naš narod ima puno duha i ja uvek završim na pijaci.
Kada imam goste iz inostranstva uvek ih vodim na neki salaš, Novi Sad, Suboticu, Palićko jezero… Nedavno sam bila na Zlatiboru i malo sam se ošamutila koliko su urbanizovali tu divnu planinu. Ipak, uživala sam u šetnji, svežem vazduhu i razgovoru sa ljudima.
Nije svako putovanje dugo, nekada su i kratka putovanja dovoljna. Upražnjavaš li odlaske na produžene vikende?
– Od kada sam slobodni strelac i ne radim u kancelariji nemam radno vreme pa za mene svaki dan može da postane vikend. Često idem na Rudnik gde se nadišem vazduha i nauživam u tišini. Najveća ekstravagancija mi je da pobegnem iz Beograda na more, najčešće u omiljeni Rovinj, zapljunem se i vratim.
Da li više voliš da putuješ sama ili u društvu?
– Postoji jedna afrička poslovica koja glasi „Ako želiš da stigneš brzo putuj sam, ako težiš da ideš dalje putuj u društvu“. Putujem i sama, ali najviše volim da putujem isključivo sa ljudima koje volim i sa kojima delim istu strast prema avanturama i poglede na način putovanja.
Nerazdvojni deo putovanja je i lokalna kuhinja. Koji, odnosno čiji, ukusi i mirisi prijaju tvojim čulima?
– Mogla bih da živim na morskim plodovima, zato je japanska hrana za mene vrhunac hedonizma. Iskusni Entoni Bordejn jako je lepo opisao to savršenstvo – „Ni jedna nacionalna kuhinja nema ovoliko smisla kao ova: najjednostavniji, najčistiji, najsvežiji sastojsci degustacionog zadovoljstava ogoljeni i svedeni na ono što im je suština“. Volim i tajlandsku i vijetnamsku kuhinju. Ali kada sam na putu nekoliko meseci najviše se uželim mamine domaće supe. Moram da naglasim da sam veliki izvoznik ajvara, sira i domaćeg vina. Od Tuluza do Tokija svi mi naručuju isključivo da im donesem hranu iz Srbije, na šta sam posebno ponosna.
Obišla si planetu. Na koji način biraš svoju sledeću destinaciju? Da li imaš spisak ili jednostavno zabodeš olovku na mapi sveta?
– Do sada sam bila u 40 zemalja i malo bi nam bilo tri intervjua da kažem kako sam stigla na mnoga mesta. U nekima sam živela i radila, neke sam oduvek sanjala da posetim, neka su se desile slučajno. Biram zemlje u kojima mogu da vidim nešto novo, gde ima malo nadrealizma i puno slobode, nacionalnih parkova i plaža na kojima nema ljudi. Puno čitam i istražujem blogove svestkih putnika. I na putovanjima sretneš ljude koji vole iste stvari kao i ti pa saznaš gde je dobro otići.
Moje omiljene destinacije su mesta do kojih se teško dolazi, a sa kojih se još teže odlazi. Najviše volim da idem što dalje, do kraja sveta, gde nema interneta na svakom koraku, gde moj mobilni nije dostupan, odakle se mami javljam samo rečenicom – „Živa sam, ne brini!“. Tako sam obišla više puta Molučka ostrva Kei i Banda, Lembongan, kao i ostrvo Togian gde su dvoje Španaca kupili plažu i žive život svojih snova.
Koliko su putovanja inspiracija za tvoje knjige?
– Knjiga koju sada završavam, zove se „Spas lepih snova“ i žena koja je doživela životni brodolom putuje po svetu u nameri da spase svoje snove kada je bila devojčica. Lik je izmišljen, ali mesta koja obilazi su sva mesta koja su na mene ostavila utisak. Ljudi koje sam sretala na mojim putovanjima postali su likovi u mom romanu. I oni to znaju.
Osim toga, knjigu sam pisala nekoliko godina i to u raznim državama i na najlepšim plažama na kojima sam se budila. Svoje putopise i fotografije objavljujem na jednom životnoradosnom blogu www.desiderata.co jer želim da ljude inspirišem da putuju što više, da sagledaju svet oko sebe, dole ka zemlji i visoko ka nebu i da na kraju i sami počnu da pišu neke svoje priče.
Kada možemo da očekujemo tvoju novu knjigu u knjižarama?
– Od izdavača zavisi, ali nadam se 2019. godine sigurno.
Opraštamo se od Jelene i želimo joj uspeh s knjigom Spas lepih snova, kao i da do sledećeg susreta poseti bar još deset zemalja. Do tada, pročitajte još o putovanjima poznatih.
