Razgovori sa putnicima

ALEKSANDAR RANISAVLJEV: Putovanja su mi utvrdila obrazovanje

Aleksandar Ranisavljev, Nepal, Katmandu

Aleksandar Ranisavljev je okoreli i krajnje neobičan putnik koji posećuje specifična mesta. Sam pogled na kategorije njegovog bloga “Usput napisano” govori o destinacijama koje ga zanimaju: Albanija, Azerbejdzan, Bugarska, Delta Dunava, Egipat, Grčka, Gruzija, Iran, Istanbul, Italija, Izrael, Jermenija, Jordan, Kazahstan, Kina, Kirgizija, Krim, Liban, Mađarska, Makedonija, Maroko, Moldavija, Nepal, Portugal, Pridnjestrovlje, Rim, Rumunija, Rusija, Sirija, Španija, Transilvanija, Turska, Ukrajina i Uzbekistan su samo neke države i gradovi o kojima je pisao do sada.

Završio je brodarsku školu i od 1990. do 1996. godine plovio je po Dunavu. Napustio je brodarstvo kao poručnik unutrašnje plovidbe i iste godine upisao arheologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

Aleksandar se bavio arheologijom do pre nekih petnaestak godina kom prilikom je objavio nekoliko stručnih radova i monografiju o jednoj ranosrednjovekovnoj nekropoli. Letimičan pogled na gore navedene destinacije govori da Aleksandra očigledno zanimaju određene stvari i određene kulture, ali neka vam on to kaže.


Daljine.rs: Očigledno je da putuješ na mesta koja se nalaze u određenom pojasu?

Aleksandar Ranisavljev: Može se tako reći. Izbor destinacija najviše zavisi od mojih interesovanja. Pošto sam arheolog (srednjovekovac), ta teritorija koja mene posebno interesuje poklapa se sa mapom nekadašnjeg Rimskog carstva iliti kasnije Vizantije, plus Centralna Azija. Od tih oblasti izdvojio bih Bliski istok koji sam dodatno zavoleo, verovatno zato što sam upravo tamo počeo sa prvim samostalnim putovanjima.

Što se tiče Centralne Azije, dok sam se bavio arheologijom, da kažem, neka uža specijalnost mi je bila Seoba naroda. O jednom od tih nomadskih naroda – Kutrigurima objavio sam knjigu. Eto, proučavajući te razne nomade, zainteresovao sam se za Centralnu Aziju. Među omiljene delove sveta dodao bih Kavkaz i naravno Balkan.

U svojim putopisima često opisuješ političke prilike u državama koje posećuješ. Koliko politika utiče na istorijsku sliku o nekom mestu?

– Verovatno opisujem političke prilike, jer se palim na istoriju. Mislim da je to što često pišem o političkim prilikama, odnosno savremenoj istoriji, takođe povezano sa mojom profesijom.

Hajde da postavimo i neko kliše pitanje. Zašto je po tebi bitno putovati?

– Nisam siguran da je stvarno bitno, znam samo da je meni jako važno. Verovatno sam se navukao. Mogu samo da kažem šta se kod mene desilo usled svih tih silnih putovanja.

Pre svega postao sam mnogo obrazovaniji. Super je sve što sam učio tokom studija, međutim putujući po svetu sve to se uklopilo u jednu celinu, kao kada se sklapaju one pazle.

Na primer, našu srednjovekovnu istoriju ne može čovek ozbiljno da skapira, ako ne zna istoriju Vizantije, Bugara, Mađara, Turaka. Da bi shvatio istoriju Vizantije, moraš da proučiš Bliski istok, a da bi shvatio istoriju pomenutih Bugara, Mađara, Turaka moraš da se pozabaviš prostorima ukrajinskih stepa, Kavkaza, Centralne Azije. Kod mene su putovanja najviše pomogla, eto da kažem, da sam prilično dobro savladao istoriju jednog velikog evroazijskog prostora.

Hiva, Uzbekistan
Aleksandar kaže da je zbog putovanja postao mnogo obrazovaniji, jer je odlično to što je učio tokom studija, ali putujući po svetu sve to se uklopilo u jednu celinu, kao kada se kada se sklapa sklagalica. Lokacija: Hiva, Uzbekistan

E, sad ta moja putovanja su tako bila koncipirana, ako se putuje da bi se ležalo na plažama Paralije ili Pataje sumnjam da se išta dobije od tog putovanja, osim preplanulog tena.

Na ovo kliše pitanje daću i jedan kliše odgovor. Naime, putovanja su dobra i za razbijanja predrasuda. Ja sam imao prilične predrasude prema Arapima i Bliskom istoku,a sada mi je to jedan od omiljenijih delova sveta.

Da li je bolje putovati sam ili sa društvom? Kako uopšte biraš s kim krećeš na put?

– Ma, dobro je i jedno i drugo. Obe varijante imaju i svoje mane i svoje prednosti.

Kada putuješ sam ideš gde ti hoćeš i kada hoćeš. Spavaš dokle hoćeš, ne moraš nikoga da čekaš dok se spremi, duvaniš u sobi bez griže savesti što ti je saputnik nepušač.

Kad si u društvu bude zabavnije, a i možeš sa nekim da podeliš impresije o tome što si video. Bitno je da ti sa kojima putuješ imaju slična interesovanja. Najčešće putujem sa nekoliko mojih kolega arheologa sa kojima nikada nisam imao nikakvih problema. To su ljudi istih interesovanja kao ja, a osim toga i terenci navikli na razna akanja po kojekakvim vukojebinama.

Na početku svojih putovanja mnogo češće sam išao sam, sad ne pamtim kada sam zadnji put krenuo u neko solo putovanje. Malo sam se i zaželeo toga, moraću da obavim jedno takvo putešestvije. Inače, i to kada sam išao na ta solo putovanja, u stvari nikada nisam bio stvarno sam. Upoznavao sam ljude po hostelima, išli na neke izlete zajedno ili u kafane. Ono što sam primetio kada putujem sam, to je da sam mnogo češće na meti raznih prevaranata nego kada sam u društvu. Nekoliko neprijatnih situacija desilo su mi se upravo tada.

Koju znamenitost si željno očekivao da ćeš videti i u tome si uspeo?

– Bilo je mnogo tih koje sam želeo da vidim i uspeo u tome. Recimo Istanbul, Rim, Jerusalim, Kapadokija, Petra, Palmira, Balbek, Samarkand, Buhara, Hiva, razna mesta po pustinji Taklamakan, Al Hambra, Kordoba, Kavkaz itd.

Zapravo, sve ovo što sam do sada obišao obilazio sam po nekim svojim prioritetima, tako da je, u stvari, mnogo manje ostalo tih koje bih baš voleo da vidim, a još nisam.

  Prevare na putovanjima: Kada turista ispadne naivčina

Koja znamenitost te je razočarala?

– Nema ni jedne koja me je razočarala. To je zato što sam biram šta ću da vidim, tako da to što me ne zanima nikada ni ne ulazi u razmatranje.

Inače, i kada putujem sa društvom uvek sam ja taj koji pravi itinerar. Ako moram ipak da izdvojim nešto, onda su to Bahajski vrtovi u Haifi i bauhaus kuće u Tel Avivu. Eto, te dve stvari su sa Uneskove liste i meni su bile bezveze. Sve što je na toj listi vredi bez ikakve sumnje, međutim mene lično te stvari ne zanimaju. E, sad ja to navedeno nisam ni planirao da vidim, već sam se zatekao u tim gradovima, imao slobodnog vremena, pa sam ih obišao.

Bahajski vrtovi, Haifa, Izrael
Bahajski vrtovi u Haifi u Izraelu na Aleksandra nisu ostavili naročiti utisak

Koja destinacija je za tebe bila potpuno razočarenje?

– Nema takvih destinacija iz istog razloga kao u prethodnom odgovoru. Mogu samo da navedem mesta kojima nisam nešto oduševljen. Beč mi je jedan od tih gradova. Baš mi je sterilan, pun onog kičastog baroka, dosadan. Zapamtio sam da u 9 uveče, svi nestanu sa ulica i zavlada tišina, kao na TV-u kada isključiš ton.

Inače su mi generalno svi ti srednjoevropski gradovi truba. Među te gradove sa dna moje liste spadaju, recimo i Alma Ata i Kišinjev.

Gde si se prijatno iznenadio, a očekivao si nešto sasvim drugačije?

– Najprijatnije iznenađenje bio mi je Maroko. Tu, u stvari, nisam imao nikakva očekivanja, jer sam nekako naprečac otputovao u tu zemlju. Inače se prilično dobro pripremim pred svako putovanje. Ne mislim tu na tehničke stvari bitne za samo putovanje, tu se nešto posebno i ne pripremam, već dobro proučim istoriju države u koju putujem i njene kulturno-istorijske spomenike.

Persepolis, Iran - Aleksandar Ranisavljev
Dok su boravili u Iranu nepoznati ljudi su im plaćali taksi, zvali ih da kod njih prenoće, čašćavali, nudili pomoć i gde treba i gde ne treba. Lokacija: Persepolis, Iran

Pred putovanje u Maroko ništa od toga nisam odradio, tako da nisam znao šta da očekujem i na kraju sam bio oduševljen zemljom.

Koja je najveća neprijatnost koja ti se desila na putu?

– Samo jednu ozbiljnu neprijatnost sam imao na dosadašnjim putovanjima. U pitanju je bio pokušaj oružane pljačke u Istanbulu.

Naime, tražeći stanicu odakle idu busevi za Kavkaz zalutao sam u ranim jutarnjim časovima u neki musavi deo grada, gde su dva tipa probala da me opljačkaju. Jedan je potegao pištolj. Malo smo se tu gurkali, ja ih pičkarao na sav glas i oni pobegoše. Verovatno su probali da me zaplaše i na brzinu mi uzmu novčanik, međutim to im nije prošlo.

Druga neprijatnost, zapravo i nije bila neprijatnost, ali me je mnogo više uplašila od ove o kojoj sam malopre pričao. U pitanju je događaj sa Kavkaza blizu mesta Stepansminde, odnosno Kazbegija. Da bih video neku srednjevekovnu crkvu, od koje se pruža sjajan pogled na Mont Kazbegi mora sam da se uspentram uz neku planinčugu po dubokom snegu, a pri povratku se desio sledeći događaj. Sledi copy/paste sa mog bloga:

Na mestu gde sam poklekao seo sam na jedno oboreno drvo, malo odmorio, ispušio jednu cigaretu, a onda je krenuo spust. Na moje razočarenje i ovo spuštanje nije bilo naivno. Po klizavom snegu morao sam da pazim na svaki korak. Dok sam se spuštao video sam da se ka meni penju dva tipa. Kad su mi se malo približili zastao sam jer su mi bili veoma sumnjivi. Imali su dugačke brade, a na glavama one smeđe avganistanske kape – turbane, kakve nose talibani. Oko vrata su nosili palestinske marame. Jedan je na sebi imao dugački kaftan, a drugi onaj avganistanski prsluk. Obojica su imala one široke kurdske pantalone, nalik dimijama. Uz sve to jedan je sto posto bio Arapin. Jebote, mudzahedini! Jeste da je na svega par kilometara Rusija, tj. najproblematičniji deo Rusije, kavkaske republike, odnosno Ingušetija i Čečenija. Znao sam da su se čečenski teroristi štekovali u Gruziji, ali ne ovde, već u klancu Pankisi.

Ovaj deo Gruzije bi trebalo da je bezbedan, tako kaže moj Lonely Planet, ali ja sam imao izdanje staro tri godine. Kad su me ova dvojica spazila i oni su zastali i počeli da se nešto domunđavaju. I tako stojim ja, stoje oni i gledamo se. Koliko sam video čini mi se da nemaju kod sebe nikakvo naoružanje, ali u onim njihovim širokim krpama može top da se sakrije. Šta je tu je, krenuh ja ka njima, a u isto vreme pokrenuše se i oni. Kad sam im skroz prišao jedan od njih je prozborio na engleskom “hello”. Ispostavilo se da su u pitanju Englezi, koji su se, valjda, pre Gruzije muvali negde po centralnoj Aziji, Pakistanu, Bliskom istoku, te im valjda otuda ta garderoba. Nisam mogao da izdržim, a da ih ne priupitam za njihov talibanski stajling. Oni su mi na to odgovorili “A tvoj je imidz kao bolji” i još rekoše da su premrli od straha kad su me videli. Tada sam tek ukapirao da sam bio u totalno “military fazonu”. Na nogama sam imao crne duboke borbene patike u koje sam zbog snega upasao crne vojničke pantalone, one sa dzepovima sa strane. Na sebi sam imao crnu vijetnamku, a na glavi crni vojnički NATO šešir. Mučeni Englezi pomislili su za mene da sam neki kavkaski, čečenski gerilac.

Slatko smo se ismejali našim uzajamnim strahovima, malo smo porazgovarali, a onda svako na svoju stranu, oni ka vrhu planine, a ja ka podnožju.

Kazbegi, Gruzija - Aleksandar Ranisavljev
Kazbegi, Gruzija: Aleksandar u odeći za plašenje “mudžahedina”

U svetu postoje mnoga bizarna mesta i mesta koja nisu vredna posete. Koje je najbesmislenije mesto koje si posetio do sada?

– Najbizarnije je ovo što su napravili od centra Skoplja, ali vredi i to videti.

Izdvojio bih i naselje u Hunjedoari u Rumuniji u kome žive ciganski bogataši, navodno, uglavnom krimosi i trgovci starim gvožđem. Te ciganske palate su ludilo, takav kič nigde nisam video. Glavna fora su kitnjasti krovovi koji su pravljeni po uzoru na kineske pagode.

Još jedno bizarno mesto koje sam obišao takođe se nalazi u Rumuniji. Reč je o tzv. Veselom groblju u Sapanti.

Selo pored Hunjedoare u Rumuniji, foto: Vladimir Bojović
Selo pored Hunjedoare u Rumuniji gde je glavna fora kitnjasti krovovi koji su pravljeni po uzoru na kineske pagode, foto: Vladimir Bojović

Putovanja i hrana teško da idu jedno bez drugog. Koja jela, odnosno čiju kuhinju voliš i da li postoji neka hrana zbog koje bi se negde vratio?

– Uf, gde me nađe! Hrana mi je i te kako bitna na putovanjima. To je jedna od stvari na kojima ne stipsarim. Često spavam po nekakvim rupama, akam se kojekakvim prevozima, ali kad je hrana u pitanju tu nema štednje. Znači, isključivo restorani i to samo oni gde se služi domaća klopa, nikakvi supermarketi, Mekdonaldsi.

Najviše volim grčku kuhinju, odnosno taj spoj balkanske i mediteranske kuhinje. Oduševljen sam bio i svim jelima koje sam isprobao po Azerbejdžanu, a gotovo sva su bila bazirana na jagnjetini i ovčetini. Zadovoljan sam i klopom u Španiji. Po Kini sam isto jeo neka odlična jela, gde su često porcije nenormalno velike, a cene odlične.

Najviše sam razočaran izvikanom italijanskom kuhinjom. Ne mislim na jela kao samo jela, već na italijanske restorane. Pričam za putnika kao ja koji bane u neki grad i ne zna mnogo o tamošnjim restoranima. Prvo, porcije su bezobrazno preskupe i premale. Da bih jeo kao što recimo radim u ovdašnjim restoranima, a to bi bilo prvo neki aperitiv, predjelo, glavno jelo, par piva, dezert, kafa, morao bih da im ostavim pravo malo bogatstvo, a uz to bih ostao gladan. Ma, daj, bre, dobiješ par makarona, posutih rukolom i bosiljkom i poprskano maslinovim uljem, a naplate ti ko ne znam šta. Piva, naravno u onim pakovanjima kao kapi za oči, koštaju po 6 evra. Uz sve to pošto su porcije kao za bebe, normalan čovek mora da naruči, prvo prima pjato, pa sekundo pjato, a između svakog tog pjata da čeka po pola sata.

Italijanska hrana je dobra, ali Aleksandru se ne sviđa način na koji se služi i koliko se čeka

Znam, italijani uživaju u hrani, bla, bla, bla, pa, neću da provedem tri sata u nekom restoranu, došao sam da vidim nešto od Italije, a ne da sedim u restoranu, gde između ostalog ne može ni da se zapali cigareta. Uz sve to, njihovi restorani svi rade dvokratno, odnosno posle ručka se zatvaraju, pa se ponovo otvaraju u 19h. Uveče moraš i dobro da se nahodaš da bi našao onaj u kome ima mesta i za koji nije potrebna rezervacija.

Rekoh da se na svim putovanjima hranim isključivo u restoranima, međutim zbog svega ovoga što navedoh, blizu sam odluke da sa tom praksom prekinem prilikom sledećih putovanja po Italiji, a to je država koju planiram još mnogo puta da posetim.

Gobustan, Azerbejdžan - Aleksandar Radisavljev
Aleksandar je, između ostalog, oduševljen sam svim jelima koje je isprobao po Azerbejdžanu, a gotovo sva su bila bazirana na jagnjetini i ovčetini. Lokacija: Gobustan, Azerbejdžan

Koje ti je omiljeno putovanje iz detinjstva ili mladosti?

– Kada sam baš bio klinac ostalo mi je urezano u pamćenje putovanje sa ćaletom u Milanu 1981. godine na utakmicu Inter – Crvena Zvezda.

Omiljeno putovanje iz mladosti bilo mi je u Bari 29.5. 1991. godine. Nije to bilo jedino putovanje u inostranstvo gde se pratio voljeni klub, a bilo je i par uzbudljivih po regionu, kao na primer u Zagreb.

Da li putuješ po Srbiji i regionu?

– Da, svakako. Ceo Balkan predstavlja deo sveta koji me izuzetno zanima. Mogu reći da sam ga dobro obišao, s tim što namerno ne forsiram da vidim baš sve što me interesuje.

Neke delove sam namerno ostavio za kasniji period, kada budem matoriji i kada mi bude teže da putujem u daleke krajeve.

Da li ideš na izlete u prirodu? Voliš li kampovanje i pešačke ture?

– Naravno, volim prirodu, a volim i kampovanje. Mnogo takvih akcija sam imao dok sam se bavio arheologijom, odnosno išao na iskopavanja i rekognosciranja.

Moje poslednje kampovanje i pešačenje bilo je u Delti Dunava i bilo je fenomenalno. Išli smo nekih četrdesetak kilometara peščanom morskom plažom. Spavali smo u šatoru. To je potpuno pusta i nenaseljena oblast. To mi je jedno od najlepših putovanja. Nažalost, sada imam ozbiljne probleme sa zglobovima i pešačke ture više ne dolaze u obzir. Moja kilaža, genetski loši zglobovi i decenije dizanja tegova učinili su da su mi hrskavice na zglobovima potpuno uništene i duže hodanje mi predstavlja ozbiljan problem.

Delta Dunava u Rumuniji, Aleksandar Ranisavljev
Delta Dunava u Rumuniji je Aleksandru jedno od najlepših putovanja

Kako bi opisao stanje arheoloških nalazišta koja si posetio? Koja su uređena, koja su zapuštena i kakvo je uopšte stanje nalazišta koja si obišao?

– Što se tiče lokaliteta gde je omogućen turistički obilazak, nema tu mnogo razlike gde se taj lokalitet nalazi, odnosno da li je u nekoj razvijenoj zapadnoevropskoj zemlji ili je negde recimo na Bliskom istoku. Manje više je to isto. Jedino sam primetio kod Kineza, koji znaju da takva nalazišta malo više komercijalizuju i da malo preteraju sa rekonstrukcijama.

Kakvo je stanje arheoloških nalazišta u Srbiji?

– Kao što ni u jednom segmentu našeg društva ne cvetaju ruže, tako je i u arheologiji. Glavni problemi su divlji kopači, detektoraši koji kasape lokalitete, kao i investitori koji grade gde im padne napamet. Ovi divlji kopači su posebno aktivni po Sremu, vlaškim krajevima i Južnoj pruzi. Država to toleriše i koliko ja znam mislim da niko nikada nije zbog toga osuđen. Problem je naravno i u novcu. Kada se, na primer, iskopava neko utvrđenje, potrebna je i restauracija ili to što se iskopalo propada. Čak ni to po meni nije dovoljno, nakon nekog perioda i to restaurirano počinje da strada.

Potrebno je oživeti takva zdanja, otvoriti unutar njih neki mali muzej, suvenirnicu, restoran, naplaćivati ulaznice. Jednom rečju, lokalitet mora da dobije svog domaćina ili je džabe sve konzervirano. Pozitivni primeri su recimo tvrđave Golubac i Ram. Pre par godina je i Lepenski vir dobio nov moderni dom.

Najsvetliji primer kako se brine o arheološkim lokalitetima je Viminacijum. Na to šta su sve tamo odradili mogu samo da kažem svaka čast! Da se razumemo, Viminacijum i u rimsko doba nije bio neki grad i ne može da se meri sa većinom poznatih rimskih lokaliteta. Realno u Viminacijumu nema bogzna šta da se vidi, ali to što ima je upakovano onako dobro, lepo je sve prezentovano i sve u svemu sjajno sve to izgleda. Zaboravih i da spomenem Gamzigrad (Felix Romulijanu) koji je takođe odličan.

Šta još nisi posetio od stvari koje te zanimaju?

– Najviše od svega me zanima Jemen i oni njihovi soliteri od blata, ali to neće biti moguće još mnogo dugo. Zanimaju me i parćanski lokaliteti po Turkmenistanu, što je takođe maltene nemoguće zbog njihove vizne politike.

Voleo bih da vidim i svašta u Alžiru, ali nemam živaca da se maltretiram sa vizom za tu zemlju. Zatim Lalibeli u Etiopiji, razne stvari po Radžastanu. Od ovih bližih Pompeji, Herkulanum, Ostia, Sicilija.

Soliteri od blata u Jemenu. foto: Aiman titi
Soliteri od blata u Jemenu su jedna od lokacija na kojima bi Aleksandar želeo da se obre, foto: Aiman titi, Wikimedia

Da li imaš neki savet ljudima koji kreću na dalji put u bliskoistočne zemlje?

– Ništa posebno. Da ostave na stranu predrasude, ako ih imaju. Da ne veruju svemu što čuju u medijima. Recimo taj Iran, kada sam ga obilazio bio je na onim američkim i britanskim listama u samom vrhu nebezbednih zemalja, a u stvarnosti mislim da je to jedna od najbezbednijih država za putovanje. U svakom slučaju, Iranci su ubedljivo najgostoljubiviji ljudi na koje sam naišao u svetu. Nepoznati ljudi su nam plaćali taksi, zvali nas da kod njih prenoćimo, čašćavali, nudili pomoć i gde treba i gde ne treba.

Najlepše uspomene nosim i iz Sirije. Rekoh potencijalnim putnicima da ne veruju svemu što čuju u medijima, ali ipak treba da prate situaciju, pošto tamo za čas mogu stvari da se promene. Prilikom putovanja u Siriju, planirao sam da obiđem i Liban, međutim kada sam stigao u Damask izbio je rat u Libanu, te sam na licu mesta promenio plan i otišao u Jordan. Kada sam putovao u Iran, prošao sam kroz turski Kurdistan u jeku nekih međukurdskih sukoba. U Jerusalimu su izbili veliki ulični sukobi baš ispred mog hotela, povodom ubistva jednog palestinskog klinca.

Uzbekistan, Kizilkum pustinja - Aleksandar Radisavljev
Uzbekistan, Kizilkum pustinja: Proučavajući razne nomade Aleksandar se zainteresovao s za Centralnu Aziju

Eto, savet bi bio da ko planira da ide na Bliski istok da prati šta se tamo dešava u to vreme, jer situacija može vrlo brzo da se promeni. Znači, da se ne plaši, da bude informisan, a nije loša ni mala doza opreznosti.

Koji su ti dalji planovi za putovanja i gde planiraš da putuješ sledeće, kada se stvore uslovi za to?

– Zavisi od toga kada se stvore ti uslovi, odnosno kada će ponovo moći da se putuje. Imao sam sreće da sam par dana pre nego što je došlo do zatvaranja granica zbog korona virusa uspeo da se vratim iz Libana, tako da sam sad miran neko vreme.

Inače, kod mene se stalno menja sledeća destinacija. Nekada se u toku jednog dana nekoliko puta predomislim. Sve dok ne kupim avionske karte ne zna se. Za sada razmišljam o jugoistočnoj Turskoj, Kazanju, Napulju, Mongoliji i Bajkalu.

Videćemo šta će na kraju da ispadne.


Aleksandru Ranisavljevu želimo da vidi Jemen, Turkmenistan, Etiopiju, Radžastan, Alžir i još mnogo toga, a vi pročitajte još razgovora sa putnicima, ali i Aleksandrov fenomenalni blog.

Daljine.rs na društvenim mrežama

Ukoliko vam se sviđa naš sadržaj pratite Daljine.rs na društvenim mrežama

komentara

  • Uzivala sam u svim vasim tekstovima. Imam samo jedan mali komentar. U vezi je hrane u Italiji. To je mediteranska kuhinja, jedna od najzdravijih na svetu. Ja sam pre vise od deset godina prestala da jedem meso i posto zivim u Rimu prihvatila ovu kuhinju. Da ne nabrajam sve koristi od toga. Ono sto bi se vas ticalo je da su nestali svi bolovi u zglobovima koji su vec bili prilicno neprijatni.
    Usput, tesko je uporedjivati cene hrane u EU sa cenama u ostalim zemljama u kojima ste bili. Uporedite i primanja stanovnistva u tim zemljama. Zasto se tesko nalazi mesto u toliko mnogobrojnim restoranima u Rimu? Njima to nije toliko skupo.
    Zahvalna sam za sve sto ste napisali jer su zaista interesantna mesta koja ste posetili.

    • Kakva slučajnost, i ja živim u Rimu i ne jedem meso! A da bi se italijanska kuhinja cenila, potrebno je malo više strpljenja u restoranima (postoji razlog zašto su puni!) ili, još bolje, da se proba u kućnim uslovima. 🙂

Komentarišite

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.