Tok Dunava prostire se kroz trinaest zemalja, dok njegov basen obuhvata čitavih osamnaest, na površini od preko 800.000 kvadratnih kilometara, što čini čak deset odsto stare dobre Evrope. Od izvora pa do ušća Dunava govori se dvadesetak jezika, pa se i sada, kao i u osvit ljudskih civilizacija, na tom prostoru sudaraju različite kulture, narodi i religije.
Samo u Srbiji, dve velike neolitske kulture nikle su uz tok Dunava. U Đerdapsku klisuru svoje tragove usecali su i prvi zemljoradnici i stočari na ovim prostorima, narod Lepenskog Vira, slaveći plodnost koju im je darovala reka. A nadomak Beograda nikla je vinčanska kultura, u kojoj su se rađali prvi trgovci praistorijske Evrope. Kasnije su svoja naselja pravili i večiti nomadi Kelti, noseći sa sobom pesmu duž čitavog Dunava, sve do nemačkih šuma.
Posle njih, svoju šapu stavili su rimski osvajači, gradeći značajne tvrđave i nastambe, poput Sirmiuma, Viminacijuma, Acumincuma, Malate, Bonanije i, naravno, Singidunuma. Na temeljima njihovih utvrda izgrađene su Beogradska i Petrovaradinska tvrđava, koja je jedan od najvećih fortifikacijskih objekata u Evropi.
Mnogo je vode proteklo za sve to vreme. Prethodne civilizacije ostavile su nam u amanet ljubav i brigu prema reci. Od Dunava i njegove ćudi zavisi život čak 81 miliona stanovnika, nastanjenih u njegovom basenu, najplodnijem zemljištu Starog kontinenta. Od industrijske revolucije, prethodne generacije uglavnom su samo koristile blagodeti reke, ne vodeći previše računa o njenoj zaštiti i posledicama. Sada, industrija Podunavlja i milionski živalj izazivaju štetu prirodi i osetljivim ekosistemima Dunava. Kvalitet vode ozbiljno je pogoršan, a mnoge životinjske vrste, kojih je nekada bilo u izobilju, danas su ugrožene.
Dunavom još šibaju vetrovi
Đerdapska klisura najveća je rečna klisura u Evropi, a njeno područje prosto vrvi od kulturnoistorijskih spomenika. Tu je 6.000 godina staro neolitsko naselje Lepenski Vir, srednjevekovna tvrđava Fetislam, tvrđava Golubački grad, te ostaci Trajanovog mosta i nadaleko čuvena Trajanova Tabla, kojom su Rimljani označili prosecanje puta kroz klisuru, 103. godine. Na granici sa Rumunijom, pri izlasku iz klisure, izgrađena je hidrelektrana „Đerdap“, peta po veličini u svetu.
Na kratkom prostoru od „Đerdapa“, do Kladova i Malog i Velikog Kazana, nalaze se mesta gde je Dunav najdublji, najuži i najširi u čitavom svom toku. Najveća širina Dunava iznosi skoro šest kilometara, a dubina čak sedamdeset metara. Daljina obala u njegovom najužem delu dopušta da pogledamo čoveka na suprotnoj obali u oči, dok između reka peni i besni velikom brzinom. Tako Dunav izgleda kao rukavci Amazona, sa divljim gustišem, ali i nepregledni okean u samo nekoliko kilometara.
Kod Bačkog Monoštora i Apatina, pa sve do Sente, na deset hiljada hektara, pruža se sistem rezervata Gornje Podunavlje, jedinstven po bogatoj i raznovrsnoj vegetaciji. Ovde se mogu naći hrast lužnjak, crni jov, jasenovi i bela vrba kao i srndaći, divlje svinje i mufloni zbog čega je čitav kraj izuzetno popularan u lovnom turizmu. U Gornjem podunavlju nalazi se i jedanaest spomenika prirode.
Što se lovišta tiče, verovatno najpoznatije u „Titovoj Jugi“ bilo je Karađorđevo, specijalni rezervat na 2.955 hektara u kom se može naći 135 vrsta ptica kao što su orao belorepan, sivi soko, bela roda, prdavac i riđa lunja. Tu se gnezdi 24 vrsta ptica čiji je opstanak doveden u pitanje, dok čak 67 vrsta spada u prirodne retkosti.
Od retkih biljnih vrsta ovde se nalazi beli lokvanj. Ali, ono po čemu je Karađorđevo bilo nadaleko poznato je mnoštvo životinjskih vrsta, od kojih su neke donesene i odgajane isključivo zbog lova. U bogatim šumama rezervata obitavaju veprovi, jeleni lopatari, virdžinijski belorepi jeleni, kune zlatice, jazavci i lisice. Nedaleko od Karađorđeva nalazi se i prirodni park Tikvara.
Turistički raj, prepun izletišta, sunčanih proplanaka i šuma, manastira i kulturnih spomenika predstavlja Fruška gora, koja se pruža uz Dunav dužinom od osamdeset kilometara. Čuvena su i fruškogorska lovišta, zahvaljujući bujnoj vegetaciji nekoliko različitih tipova šuma. Najpopularnija izletišta su Stražilovo, Iriški venac i Zmajevac.
Evropska sahara i Atila Hunski
Deliblatska peščara prostire se preko 29.639 hektara i predstavlja izuzetan prirodni park. Pesak je vekovima razvejavala košava po čitavoj Vojvodini pa ga danas ima mnogo manje nego nekada. Biljni i životinjski svet peščare izuzetno je raznovrstan, pa samo biljaka ima više od 900 vrsta, među kojima su mnoge zaštićene: Pančićev pelen, banatski i stepski božur, stepski badem, gorocvet i više vrsta orhideja. Tu je i kleka, jedini samonikli panonski četinar. A nebom iznad ritova i peska lete banatski soko, kliktaš i orao krstaš.
Kao dunavski rečni mulj, stolećima su se taložile i mnoge legende, još jedna zaostavština starih naroda. Tako, priča kaže da je veliki vođa Huna, Atila Bič Božji, sahranjen u koritu jedne vojvođanske pritoke Dunava, zajedno sa svojim basnoslovnim blagom, skupljenim posle godina krvavih pohoda. Atilini podanici su, na kratko, pregradili rečni tok, da bi napravili grobnicu dostojnu svog gospodara. Mnogi lovci na blago prošli su ovim krajevima u bezuspešnoj potrazi, a na njihovoj listi kandidata prva mesta zauzimaju Tisa i Tamiš.
Ipak, dok blago ne bude pronađeno, moramo postati svesni da je za nas, pre svega, sama reka od neprocenjive vrednosti.
Autor: Marko Miladinović, naslovna fotografija: Niclas Dehmel / Unsplash
