Da li se vrednost šume meri jedino kubicima drvne građe ili šumu možemo da „naplatimo“ i bez sekire i motorne testere? Naši sagovornici koji brinu o šumama kao zaposleni u nacionalnim parkovima u Srbiji, zalažu se za manje seče u korist što većeg druženja sa šumama kroz učenje, rekreaciju i turizam. Da bi se to postiglo, bilo bi dobro da se nacionalni parkovi organizuju na način koji se pokazao veoma uspešnim u najrazvijenijim zemljama i da se uvede „šumska pedagogija“ u Srbiju. I to ne samo za najmlađe.
U prebrojavanju svih koristi koje čovek ima od šume, pojedini stručnjaci su stigli do računice da šume u Evropi imaju više od tri stotine važnih uloga u životu našeg kontinenta. One su izvor drveta, hrane i različitih poslova, ali su istovremeno čuvari prirode i kulture.
Šume sprečavaju i smanjuju eroziju, one su filteri za vodu, ali i izvorišta čiste vode. Povećavaju plodnost zemljišta, apsorbuju buku i prašinu i predstavljaju jedno od najvažnijih „oružja“ u borbi protiv klimatskih promena. Šume su prostor za rekreaciju, ali i utočište za očuvanje kulturne tradicije. One su i ogledalo savremene kulture i društvenih vrednosti, jer način na koji se ophodimo prema šumama mnogo govori i o nama samima.
Da bi šume opstale kao čuvari planete, potrebni su im stručnjaci koji o njima brinu. Među njima su i zaposleni u nacionalnim parkovima, koji u Srbiji, pored ostalog, održivo gazduju šumama. Njihov je posao da ujedine društveni i ekonomski interes sa očuvanjem biodiverziteta. Ili kako objašnjava Ivana Vasić, master upravljanja zaštićenim područjem u JP „Vojvodinašume“, seča šume uvek mora da se obavlja tako da obezbedi negu i obnovu šumskih resursa, „kako bismo imali ’ravnomeran raspored šuma svih starosti’. Na taj način imamo vitalne i zdrave šume koje daju ekološki i ekonomski maksimum“.
One ujedno predstavljaju veoma vredno nasleđe, što potvrđuje i činjenica da su bukove šume na područjima nacionalnih parkova Fruška gora, Kopaonik i Tara nominovane za Uneskovu Listu dobara svetske prirodne baštine. Zato je, prema rečima Predraga Šumarca, izvršnog direktora JP „NP Kopaonik“, ovaj nacionalni park krenuo u proces prepoznavanja značaja bukovih šuma kao nasleđa Uneska i istovremeno da menja strategiju finansiranja NP u kojoj se do 2018. godine najviše prihodovalo od seče šuma.
Odgovornost na kvadrat
Održivo gazdovanje šumama je složen koncept, a njegova primena kod nas još složenija, jer za razliku od država bivše SFRJ, a naročite zemalja zapadne Evrope, u Srbiji su nacionalni parkovi organizovani kao javna preduzeća. To znači da se od njih pre svega očekuje da posluju profitabilno, koristeći određene prirodne resurse u kojima preovlađuju šume i da ispunjavaju sve obaveze koje proističu iz Zakona o javnim preduzećima. U isto vreme, imaju obavezu da brinu o zaštićenom području, u skladu sa Zakonom o šumama, Zakonom o nacionalnim parkovima i drugim propisima, objašnjava mr Nenad Radaković, izvršni direktor JP „NP Đerdap“.
Drugim rečima, uprava nacionalnog parka mora da osmisli poslovni model „na dva koloseka“. S jedne strane mora da se ponaša kao preduzetnik koji će šumarstvo, ribarstvo, lovstvo, i turizam učiniti isplativim, obezbediti prihode, ulaganja u razvoj preduzeća i plate zaposlenima i sve to prema pravilima koje određuje država kao vlasnik preduzeća. S druge strane, sve to ne sme da ugrozi prirodne resurse za koje je nacionalni park odgovoran da ih štiti i unapređuje, pri čemu često dolazi do preklapanja nadležnosti sa drugim institucijama, pa i nerazumevanja ko je za šta ovlašćen i odgovoran, priča Radaković.
Zato se zalaže da nacionalni parkovi dobiju drugačiji status i da budu organizovani na način koji se pokazao veoma uspešnim u najrazvijenijim zemljama, omogućivši im da se pre svega bave razvojem sadržaja. „Tamo nacionalni parkovi nisu organizovani kao javna preduzeća, već kao ustanove, zavodi i slične državne institucije. Zaposleni primaju plate od države koja im pokriva i druge troškove poslovanja, ali i omogućava da kroz razne projektne aktivnosti unapređuju svoje poslovanje. Oni nemaju obavezu da sami iskazuju dobit, već je njihova uloga da svojim programima doprinesu da od nacionalnog parka za koji su odgovorni dobit ima celo društvo“, kaže Radaković.
Šumska pedagogija
Da bi nacionalni parkovi u Srbiji mogli da se na taj način razvijaju, pored promene njihovog organizacionog statusa, potrebno je da se promeni još nešto. Mi sami. Na pitanje sa početka teksta šta bi naše šume rekle o nama, Ivana Vasić odgovara da se kao narod ne možemo baš pohvaliti svojim odnosom prema prirodi, niti naročito visokom svešću o njenoj važnosti.
Ranko Milanović, rukovodilac službe informisanja, prezentacije i turizma u JP „NP Tara“, smatra da se taj odnos razlikuje od pojedinca do pojedinca. Ali kada se sve sabere, njegovo iskustvo takođe pokazuje da većinom ili ne umemo i nismo spremni da se družimo sa prirodom, kao što to čine, na primer, Austrijanci i Nemci, ili je posmatramo samo kroz ekonomsku dobit. „Ima dosta ljudi koji u šumi vide samo ’kubike’. Često mi se dešavalo da tokom obilaska lokaliteta prvog stepena zaštite sa posetiocima, čujem komentare kako je velika šteta da tolika količina drveta propada neiskorišćena“, priča Milanović.
Ipak, oboje naših sagovornika se slažu da ako je pandemija korona virusa donela nešto dobro, onda su to masovne „ekskurzije“ iz gradova na selo i u prirodu. Prošle godine se događalo ono što je kod nas, nažalost, i dalje retkost – cele porodice su boravile zajedno na Đerdapu, Staroj planini, Kosmaju, u Obedskoj bari… Ljudi u Srbiji su odjednom, masovno otkrili sopstvenu zemlju.
Ali da ovakvo interesovanje ne bi bilo „jednokratno“, dok ne prođe korona, potrebno je više raditi na obrazovanju, još od osnovne škole. Prema mišljenju Nenada Radakovića, tome bi doprinelo organizovanje đačkih ekskurzija za obilazak nacionalnih parkova, kao i veća podrška države za organizovanje kampova za decu i mlade sa što raznovrsnijim sadržajima.
Sličnog stava je i Ivana Vasić koja smatra da se obrazovni sektor mora posvetiti šumskoj pedagogiji, navodeći kao primer „šumske“ vrtiće u Norveškoj i Švedskoj na periferiji gradova, gde deca najveći deo dana borave napolju bez obzira na vremenske prilike i uče kako da brinu o sebi u prirodi.
„Škole i časovi u prirodi koje zajednički organizuju nevladine organizacije i uprave nacionalnih parkova su redovna praksa u svetu. Kod nas, izgleda da još postoji određena barijera da takva praksa zaživi, ali ne mislim da je problem u nedostatku novca“, kaže Predrag Šumarac, koji je uveren da bi uz zajednički napor da se osmisle zanimljivi i kvalitetni sadržaji u prirodi, ovaj vid obrazovanja postao mnogo zastupljeniji i u Srbiji.
Hiljadu i jedna noć na Tari
Primeri iz bližeg okruženja pokazuju da mnogo toga što mogu da ponude nacionalni parkovi može u isto vreme da bude put ka sticanju znanja i razvoju turizma. Slovenci su na planini Pohorje napravili edukativnu stazu kroz krošnje šuma, kojom podjednako rado prolaze i domaći i strani radoznalci, a u pojedinim austrijskim zaštićenim područjima lokalni stanovnici su i vodiči za sakupljanje gljiva ili lekovitog bilja.
Ovi, ali i mnogi drugi primeri su primenjivi i u Srbiji, jer ne traže „astronomska“ ulaganja. „Mi se uvek pravdamo nedostatkom finansijskih sredstava, ali u osnovi svega je ideja“, kaže Ranko Milanović, koji ovu tvrdnju zasniva na sopstvenom iskustvu. Iako svi pričaju o lepotama Tare, za mnoge posetice kojima šuma nije struka, pešačke staze su pomalo dosadne. A svaka od tih staza ima svoju priču, od lokalne istorije, preko botanike, do zanimljivosti iz svakodnevnog života tamošnjih stanovnika.
„Dakle, i bez posebnih zahvata možete ’obično’ drveće da učinite neobičnim i posebnim. Samo treba da znate da ispričate pravu priču“, preporučuje Milanović.
Izvor: Biznis i finansije, autor: Jelena Bujdić Krečković, naslovna fotografija: Uroš Nedeljković
