Grad Pafos na Kipru mesto je rođenja Afrodite, grčke boginje ljubavi i seksa, ali je za antičku prestonicu ovog potonjeg važio iz drugog razloga: na hiljade hodočasnika iz celog sveta, u Pafos su dolazili radi proslave u čast ove boginje, odnosno četvorodnevnog festivala Afrodizija, koji su činile orgije, različite forme bludničenja i rituali čiji je cilj bio da umilostive Afroditu. I baš su se trudili.
Kada odete na Kipar, doslovno svako koga sretnete pomenuće vam Afroditu u nekom kontekstu, bilo da želi da vam iznajmi automobil, smeštaj, proda flašu vina ili svoju vilu i možete da se kladite da ne postoji grčko božanstvo koje je više korišćeno u službi marketinga od Afrodite. Ta eksploatacija, međutim, nije tekovina modernog doba, pošto su je ustanovili još stari Grci, kada su celo jedno ostrvo posvetili kultu ove boginje. Kad kažemo jedno ostrvo, mislimo na Kipar, ali je istina da je godišnji festival u Afroditinu čast održavan u nekoliko grčkih gradova, od kojih su neki bili i na Atici.
Obožavanje Afrodite tokom Afrodizija, kao jednog od najvažnijih ceremonija u Delosu, podrazumevalo je niz rituala, među kojima svoje mesto zauzima i kupovina konopaca, baklji i drveta, a njihovu potencijalnu namenu sami zamislite. Nakon pročišćavanja hrama krvlju golubice, svete ptice Afrodite, njeni poklonici (Afroditini, ne golubicini) u povorci su nosili njene fotografije (slike, fotografije tada nisu bile izmišljene), a potom su im nuđeni so (kao simbol Afroditine veze sa morem) i hleb ispečen u kalupu oblika falusa (iz očiglednih razloga).
Da ispoštuju stranu priče o Afroditi koja se tiče čulnih zadovoljstava, bile su zadužene sve žene Pafosa, i to na način da je ukazivanje časti boginji u vidu seksualnih odnosa sa muškarcima koji to sa njima požele, bilo shvatano kao njihova obaveza, koju moraju ispuniti barem jednom u životu. Najružnije među ženama su istu skoro pa toliko često i ispunjavale, budući da su nekada čekale i godinama da ih neki od posetilaca hrama odabere. U brojnoj literaturi koja se bavila ovom temom pominje se čak da su žene na Kipru pre venčanja morale da prođu kroz ovakvo iskustvo.
Čitaoci kojima je prva asocijacija preteča seks turizma samo su delimično u pravu, imajući u vidu da su paganskim narodima orgije u ime Afrodite bile koliko avantura, toliko i svetinja.
„Građanke Pafosa služile su boginji u njenom hramu, proslavljajući svakog proleća njeno sjedinjenje sa Adonisem, na vrlo simboličan način. Zauzimajući prvi red u hramu, čekale su da muškarci koji naiđu, onoj koja im se najviše dopadne bace novčić u krilo, posle čega su morale da krenu s njim“, bez prava da odbiju ukazanu čast gubljenja nevinosti sa slučajnim uzorkom muškarca, kako bi se poklonile svojoj zaštitnici, piše Stas Paraskos, autor knjige Afrodita, Mitologija Kipra.
Oni kojima se i dalje mota po glavi prostitucija, treba da znaju da je u istoriji to što se dešavalo u Pafosu bilo poznato kao sveta prostitucija „čiji je cilj bio da aktivira reproduktivne snage prirode“, kao i to da među ovim ženama nije bilo samo pripadnica niže klase ili robinja (koje su hramovima poklanjali bogati trgovci, očigledno vrlo pobožni) već i bogatih žena. Ovako temeljno služenje stanovnica Kipra Afroditi donelo im je reputaciju onih koje nude seks strancima, što je sa današnjih moralnih stanovišta za svaku osudu – kao i cela ta era Pafosa.
Ipak, i danas, u 21. veku, Kipar je toliko pod čarima Afrodite, da svi njegovi stanovnici najiskrenije veruju da je boginja rođena na obali Pafosa. Zato postoji legenda da će svako ko bude plivao oko Afroditine stene (čiji je zvanični naziv Petra Tou Romiou) naći pravu ljubav, ali je problem što se turističke ture na kojima se mogu čuti ovakva uveravanja ne zadržavaju dovoljno dugo na tom mestu: jednom kliknete svojim mobilnim telefonom ili fotoaparatom i autobus je već krenuo put ruševina Afroditinog hrama.
Afrodizije su se održavale u periodu od 1200. godine pre nove ere pa do 400. godine nove ere. Iako je Pafos je u 1. veku posetio i apostol Pavle, car Konstantin je zvanično zabranio održavanje Afrodizija. Međutim, to nikako ne znači da je ovaj običaj momentalno zamro i da se nije upražnjavao godinama kasnije. Tome svedoče navodi nemačkog sveštenika Ludolfa fon Sušena koji je 1336. godine opisivao paganska hodočašća u Pafos, upozoravajući da je kiparsko tlo vabilo ljude na nemoralne radnje.
Pafos je bio važan trgovinski centar, zbog čega je u rimsko vreme postao prestonica ostrva. Ne lezi vraže, više uzastopnih zemljotresa uništili su skoro svaki trag sjaja i raskoši Pafosa iz tog vremena. Prvi hram Afrodite srušio je zemljotres, pa je rimski car Vespazijan ponovo izgradio hram posvećen Afroditi. Nakon naknadnih zemljotresa od brojnih palata i vila ostale samo ruševine.
Osim njih, poznavaoci arhitekture Pafosa bi listi njegovih atrakcija dodali i betonsku džunglu u vidu hotela, kineske i indijske restorane, pabove, suvenirnice i sve ostalo što je kao obavezne turističke senzacije sa sobom doneo masovni turizam.
Upravo iz tog razloga, ne samo ostatak sveta, već i njegovi rođeni žitelji, 2017. godine ostali su potpuno zatečeni proglašavanjem Pafosa za kulturnu prestonicu Evrope.
Ono što nije moglo da uništi ni pomeranje tektonskih ploča su mozaički podovi koji su, prikazujući prizore iz grčke i rimske mitologije, nekada krasili džinovski rimski grad u luci Pafos, inače otkriveni tokom arheoloških iskopavanja 1966. godine (iniciranih obrađivanjem zemlje jednog grčkog poljoprivrednika, kada se svetu ukazao grčko-rimski grad krcat palatama, pozorištima, tvrđavama i grobnicama, među kojima se izdvojila jedna od najvećih rezidencija na celom Sredozemlju) nakon čega su uvršteni među svetsku kulturnu baštinu.
Paradoks je da među njima ima jako malo onih koji mogu da se povežu sa Afroditom, pa je poznat samo jedan, u njenom hramu u brdima. Iako prikazuje njenu velelepnost, teško da biste ga ikad povezali sa raskalašnostima koje su se u njeno ime dešavale, ali bi na tome Afrodita verovatno mogla da zahvali Rimljanima koji su, osim što su je preimenovali u Veneru, očigledno dali sve od sebe da sprovedu dug proces sterilizacije seksualnih hramova Pafosa.
Sveta prostitucija
Sveta prostitucija u drevnoj Grčkoj nije bila toliko zastupljena kao na Bliskom istoku, odakle ovaj običaj potiče. Uglavnom se javljala u Korintu ili na obodima helenskog sveta, odnosno na Siciliji, Pontskom kraljevstvu, Kapadokiji i na Kipru.
O svetoj prostituciji pisao je i istoričar Herodot u svojoj Istoriji (prva knjiga), gde opisijući život Vavilonaca, kaže:
„…A ovo je najružniji običaj kod Vavilonaca. Svaka žena tamo mora jednom da sedne kraj Afroditina hrama i da se jedanput u životu da nekom strancu. Mnoge, ohole zbog bogatstva, nisu htele da imaju posla sa drugim ljudima, pa bi se dovozile do hrama u zatvorenim kolima i sa velikim brojem posluge. Većina pak ovako postupa. Mnoge žene sede u gaju Afroditinom sa vencem od uzica na glavi. I neprestano jedne dolaze, a druge odlaze. Po pravim stazama, koje vode pored žena u svim pravcima, lutaju strani ljudi i biraju. Kad žena onde sedne, ne može da ode kući pre nego što bi je imao neki stranac izvan hrama i gurnuo joj u krilo srebrni novčić. Kad joj novac baci u krilo, on mora da kaže: ‘Pozivam te u slavu boginje Milite’, jer su Asirci Afroditu zvali Milita. Nije važno koliki je komad novca, žena ne sme odbiti da ga primi; to bi bio zločin, jer je taj novac sad svetinja. Žena ide za onim koji joj prvi ubaci novčić i ne sme ništa da mu odbije. Posle obljube, pošto je ispunila svoju dužnost prema boginji, odlazila bi kući i ne bi posle toga ni po koju cenu više pristala na to. Lepe i zgodne brzo odlaze svojim kućama, ali ružne čekaju dugo vremena i ne mogu da ispune običaj. Čak se desi da neke čekaju po tri i četiri godine. Sličan običaj postoji i u nekim mestima na Kipru.“
Kult boginje Afrodite
Afroditu su kao kult stari Grci usvojili verovatno iz Male Azije, otprilike između 1200. i 900. godine pre nove ere, gde je ranije postojala priča o boginji ljubavi koja se rađa iz mora i verovatno je do njih došao preko pomorskih trgovaca bakrom, odnosno Feničana.
Međutim, poreklo kulta boginje Afrodite još uvek je nejasno i pretpostavlja se da je postojao i pre nego što su Grci sa severa došli na jug Balkanskog poluostrva, gde su „usvojili“ već poštovani panteon bogova.
Mitovi o postojanju navode da je potomak titana, ali i da potiče od Urana koga je sin Kron kastrirao srpom i njegove genitalije bacio u more, te da je iz pene koja se stvorila oko njih nastala Afrodita, baš tu negde oko Pafosa. Takođe, smatra se da je kćerka Zevsa i Dione.
Ipak, zahvaljujući Afroditi, Pafos može da se nada svom preporodu koji može da izgradi na zaostavštini u vidu zadivljujuće antičke kulture koja leži ispod onoga što danas predstavlja moderni Kipar, ili što bi (na temu veze između prošlosti i budućnosti Pafosa) rekao gruzijski pisac Aberdžani: „to je most koji se poput srebrnih krila proteže od pepela neoprostivog košmara do zlatne vizije o obnovi života“.
Lep clanak, bez glupog moralisanja.