Aerofobija, kao iracionalan strah od letenja, značajnom delu populacije utiče na život u manjoj ili većoj meri, ali se u oba slučaja uspešno leči. Mnogo veći “problem” u vezi nje je to što bi umesto straha od letenja bilo mnogo logičnije plašiti se vožnje automobilom, budući da komercijalno (putničko) letenje predstavlja najbezbedniji, najbrži i najpraktičniji vid transporta na planeti.
Strah, kao emocija, javlja se u situacijama kada procenjujemo da nas nešto ugrožava i da ne možemo da se suočimo sa tom opasnošću. Evolutivno gledano on ima pozitivno značenje jer nas priprema za izbegavanje opasnosti, što u slučaju straha koji neko oseća na visini od 10.000 metara samo dodatno otežava situaciju jer prostor za beg jednostavno ne postoji.
Prema rečima psihoterapeuta Tijane Turudić Bukvić, aerofobija može nastati usled doživljaja neke turbulencije pri samom letu i naše procene nepovoljnih okolnosti tokom leta, kada osoba procenjuje da se dešava nešto strašno, nad čim ona nema kontrolu, a zbog čega doživljava strah.
– Ukoliko neko doživi traumu, svaki naredni put prilikom letenja kod njega se može javiti sličan doživljaj straha. Za neke ljude sama pomisao na letenje aktivira negativni tok misli, takozvane crne misli, koje se reflektuju na celo telo. Kada pomislimo da nas nešto plaši, naš čitav organizam automatski se sprema za akciju bežanja od opasnosti, iako prave opasnosti nema. Tada srce ubrzano lupa, dlanovi se znoje, drhtimo, plitko i ubrzano dišemo, a ta napetost u celom telu praćena je negativnim mislima koje doprinose povećanju straha – objašnjava Bukvićeva.
Strah od letenja, koji spada u specifične fobije, zajedno sa onim od medicinskih intervencija, oluja, životinja, grmljavina, smrti, gužve, zatvorenih prostora i visine… postoji kod 10% opšte populacije, pri čemu je dva puta češći u ženskoj populaciji i uglavnom nastaje u detinjstvu ili kasnoj adolescenciji, navodi specijalista psihijatrije Aleksandra Dutina.
– Prema biološkim teorijama koje u fokus stavljaju genetske činioce, 73% obolelih među bliskim srodnicima ima bar još jednog srodnika sa istim poremećajem. Dijagnoza fobije od letenja se postavlja kada se kod osobe javi strah u specifičnoj situaciji, praćen psihološkim ili vegetativnim simptomima, usled čega fobičnu situaciju izbegavaju kad god je to moguće – kaže Dutina.
Strah od letenja koji je prerastao u fobiju
Upravo ovim rečima svoju fobiju opisuje i Mila Perić. Iako je prvi put letela sa samo nekoliko meseci, a nakon toga minimum dva puta godišnje kod rodbine u Crnu Goru, oko desete godine Mila je primetila da joj letenje postaje sve neprijatnije, da bi njen strah u srednjoj školi zvanično prerastao u fobiju. Danas, iako posao kojim se bavi podrazumeva stalna putovanja u inostranstvo, ukoliko transport nekim od ostalih prevoznih sredstava nije moguć, Mila ih dosledno „preskače“ – toliko, da tvrdi da bi radije provela i 20 sati u vozu na srpskim prugama koje su takve kakve su, nego pola sata u avionu do Crne Gore.
– Propustila sam mnogo putovanja zbog fobije od letenja. Najznačajniji je bio odlazak u Kanadu u kojoj sam imala sve plaćeno i sređeno, samo je trebalo da sednem u avion. Odustala sam i od odlaska u Barselonu, Istanbul, Brisel… Nedavno sam dobila poziv da idem u Norvešku, ali ću i to najverovatnije odbiti iz istog razloga – najavljuje Perićeva koja napominje da se ne plaši visine, već toga da će se avion srušiti i da će svi poginuti, uprkos tome što nikada nije imala nijedno posebno neprijatno iskustvo koje bi mogla da nazove okidačem.
U genezi njenog straha od letenja sigurno će se mnogi prepoznati, s obzirom na to da razlozi zbog kojih se ova fobija javlja, u mnogim slučajevima nemaju nikakve veze sa traumama koje je donelo ovo iskustvo. Prema rečima Tijane Turudić Bukvić, strah od letenja se može javiti kao reakcija na stresan period u životu kao što su selidba, venčanje, promena posla, dolazak dece na svet…
– Ona se često se javlja kod osoba koje imaju tendenciju da preterano kontrolišu svoje okruženje, pa je kod njih strah od letenja u stvari strah od gubitka kontrole, čime se stvara osećaj bespomoćnosti, pa žele da što pre pobegnu iz date situacije – ističe ona.
Njihov problem sa avionom ili helikopterom koje ne mogu da kontrolišu, a još manje napuste jednim „Stani!“ i brzopoteznim otvaranjem vrata, možda bi mogao da umanji podatak da su vanredna sletanja najčešće posledica otkazivanja motora i nekih sistema koji su pretežno projektovani po „fail safe“ principu, što znači da ako jedan otkaže – ostaje još jedan, pa prinudno sletanje obično znači da je u ukupnom sistemu letelice ostao “samo” taj drugi sistem, što je zapravo i dalje bezbedno – dovoljno da vas dovede do najbližeg aerodroma.
Stotine hiljada bezbednih putnika
Petar Vojinović, osnivač i urednik vazduhoplovnog portala „Tango Six“ kaže da je praktično nemoguće da se tehnički dogodi nešto sa avionom, pa da on „padne s neba“, kao i da je velika većina nesreća rezultat ljudskog faktora.
– Tako će biti zauvek, koliko god da je mod transporta moderan. Ljudski faktor će uvek biti najnepredvidljivija karika, ali isto tako, kad god vam let bude odložen, to je dobra vest. Naravno, zbog toga se nervirate, ali je bolje fokusirati se na činjenicu da prevozno sredstvo kojim vi i vaša porodica putujete neće krenuti ukoliko i najmanja sitnica nije kako treba, što kao princip bez izuzetka ne postoji ni u jednom modu transporta osim u avijaciji – podseća Vojinović.
Iako će formulacija statistike prema kojoj je prošle godine zabeleženo “samo” 44 poginulih u avionskim nesrećama mnogima zvučati morbidno, istina je da je, kada je u pitanju vazdušni prevoz, odnos velikih brojeva, generalno, na strani putnika. Vojinović navodi da nekoliko stotina hiljada letova svakodnevno bezbedno preveze imponzantne brojeve putnika, te da u toj široj slici 44 izgubljena života predstavljaju ekstremno zanemarljiv broj, ili barem neuporediv sa brojem žrtava u drumskom saobraćaju u kom nesreće, paradoksalno, ne izaziva toliku medijsku pažnju.
Strah od letenja je izlečiv
Ova druga, nažalost manje vidljiva, strana medalje pomogla je stručnjaku za internet marketing Istoku Pavloviću da se oslobodi fobije zbog koje je odbio mnoge poslove u svojoj karijeri – koji su podrazumevali let iz jedne zemlje u drugu – pa čak i ponudu za koju bi mnogi uradili sve, a kamoli seli u avion: da se preseli u Ameriku, u kojoj ga je čekao i posao.
– Bio sam siguran da će se srušiti prvi avion u koji budem ušao, što je u velikoj meri uticalo na moj život. Pokušavao sam razne stvari, ali najviše mi je pomogla spoznaja da ja ustvari imam strah od gubitka kontrole, a ne strah od letenja. Zato bih preporučio svima koji pate od aerofobije da urade ono što sam i ja: sednu sa nekim ko se bavi avijacijom i od njega čuju sve detalje oko poletanja, sletanja, kao i to šta se dešava ako nešto u avionu pođe naopako. Avion ne pada odmah, kao u crtanom filmu. Naprotiv, ako se desi neki problem, pilot može da preduzme masu stvari koje često spasu situaciju. To su, međutim, stvari o kojima ne čitamo u vestima, zbog čega se mnogi potpuno bezrazložno i boje letenja – poručuje Pavlović.
A propo važnosti pravih informacija o situaciji koja nas dovodi u stanje panike Tijana Turudić Bukvić kaže da značajne informacije o aviosaobraćaju imaju važnu ulogu u procesu psihoterapije putem koje se osoba uči da prevaziđe neprijatnost i poveća svoju toleranciju na frustraciju, a čime je moguće u potpunosti se osloboditi od straha od letenja.
– Tokom psihoterapije osoba se uči da na vreme prepozna svoj misaoni tok, kakve mentalne predstave stvara i da se zaustavi i promeni ih, a sve u korist smanjenja neprijatnosti. Jedna moja klijentkinja nije mogla doslovno ni da pomisli da leti avionom, ali se zbog posla morala upustiti u tu avanturu. Bila je očajna i potpuno bespomoćna. Kroz razgovor smo saznale da se plaši raznih situacije koje se mogu desiti tokom leta, od umiranja, davljenja u moru, padanja u nepoznato, do misli kako će njeni bližnji reagovati kada saznaju da je umrla i da je ne mogu ni sahraniti. Vremenom – koje je inače individualno i varira od par seansi, pa naviše – uspela je da se oslobodi ovakvih misli i predstava koje su ih pratile i da ode na svoj prvi let. Kao podršku sa sobom je imala napisane rečenice, čijim izgovaranjem se brzo umirivala – objašnjava Tijana Turudić Bukvić koja u svom radu sa aerofobijom koristi metodu Logosinteze, pomoću koje se osoba za kratak period oslobađa negativnih predstava koje ima o samom letenju i otkriva šta se zapravo krije iza straha od letenja.
Osim logosinteze za koju Tijana Turudić Bukvić kaže da se se pokazala kao veoma efikasan i brz metod u tretiranju fobija, anksioznosti i depresije, Aleksandra Dutina preporučuje i bihejvioralni tretman.
– Ova terapija podrazumeva izlaganje uživo fobičnoj situaciji, kao i suportivnu psihoterapiju. U toku simulacije leta, razgovara se sa pacijentom koji se ohrabruje, umiruje, informiše o važnim pojedinostima za sam let i slično, a kao dopuna bihejvioralnom tretmanu mogu se koristiti i određeni lekovi u niskim dozama – dodaje Dutina.
U strahu od letenja su velike oči, a i uši
Dokaz koliko argumentovan razgovor može da pomogne u odagnavanju straha od letenja jeste i anegdota koju je Mila Perić imala na jednom od putovanja avionom, čiji bi epilog možda bio i izlečenje od aerofobije da se duhoviti kapetan nije našalio u pogrešnom trenutku.
– Zbog čestih odlazaka u toalet, koji su me jedno vreme smirivali prilikom leta, jer bih se tamo pravila da nisam u avionu, stjuardesa me je pozvala jer je shvatila da se bojim, pa me je odvela kod kapetana. To je bio možda jedini put da se nisam toliko plašila. Pričala sam sa pilotom koji je bio super i pažljivo mi objašnjavao kako šta funkcioniše. U jednom momentu našalio se kako on ponekad uključi autopilota, uzme kafu i izbaci ruku kroz prozor, nakon čega je krenuo rukom ka prozoru. Ja sam skočila i povikala da ne radi to, misleći da je ozbiljan. On je počeo sa se smeje, rekavši mi da se šali i da se tokom leta ne otvaraju prozori, ali u tom momentu baš i nisam bila ubeđena, kroz smeh se priseća Mila.
Znajući da u strahu nisu velike samo Miline oči, već i mnogih drugih za koje ulazak u avion predstavlja noćnu moru, Petra Vojinovića pitali smo i koje aviokompanije važe za one čiji su letovi najbezbedniji.
– Skoro sve vazduhoplovne vlasti na planeti imaju svoje „crne liste“ avio-kompanija kojima ne dozvoljavaju letenje ka i iznad svoje teritorije. Neke, često zapadne, te liste i publikuju. U pitanju su obično avio-kompanije koje saobraćaju iz Afrike i njihov broj se konstantno smanjuje. Veliki broj avio-kompanija na planeti ima skoro ograničen broj „marki“ putničkih aviona. Sve one su poznate, proizvode letelice decenijama i nisu krive kada se nešto dogodi. Ne postoji nešto kao „bolji je Boing od Erbasa“ i obrnuto. Sve se svodi na održavanje letelica. Najnovija i najmodernija letelica doživeće udes ukoliko se neadekvatno održava, a najstarije letelice leteće bezbedno ako se redovno održavaju. Njihovo održavanje će biti skuplje, ali to nikako ne podrazumeva slabiju bezbednost – tvrdi Vojinović.
Letovi avionom sve sigurniji
Prošla godina smatra se najsigurnijom godinom za avio letove. Prema izveštaju Aviation Safety Network u 2017. godini bilo je 10 fatalnih nesreća sa 44 poginule osobe od čega su 35 poginulo na zemlji. To je u svakom slučaju ohrabrujuće, s obzirom na to da je u 2016. godini bilo 16 zabeleženih nesreća sa 303 izgubljena života.
Polovina avionskih nesreća u 2017. godini dogodila se na kargo letovima, dok je druga polovina vezana za putničke letove. S obzirom na 36.800.000 ostvarenih letova, učestalost nesreća je jedan pogunili avio putnik na 7.360.000 letova, odnosno 1:7.360.000. Primera radi, šansa da poginete u saobraćajnoj nesreći je 1:115.
Avionske nesreće se uglavnom dešavaju u manje razvijenijim delovima sveta i avionima kompanija koje ne održavaju avione po propisima kao što su kompanije u afričkim državama.
Ukoliko ne spadate u one u kojima ideja letenja budi osećaj užasa, imajte na umu da i posredno iskustvo može izazvati fobiju. Naime, kod osobe koja za to ima predispoziciju, i samo posmatranje drugog pojedinca koji doživljava intenzivan strah, može izazvati istu emociju. Ukoliko tada pri ruci ne budete imali ovaj tekst, Tijana Turudić Bukvić preporučuje da se fokusirate na disanje.
– Pažnju možemo usmeriti tako što ćemo brojati udah i izdah. Pauza koja se javlja tokom udaha i izdaha je normalna i nju ne treba da kontrolišemo, već samo da je zapazimo. Brojanje unazad nam može dodatno pomoći da se umirimo i dovedemo sebe u stanje uravnoteženog psiho-fizičkog funkcionisanja, a jedna od misli koje nam može pomoći jeste da sve prolazi, pa tako i let na kom smo – savetuje Bukvićeva.
