Kada je reč o problemu prekomernog turizma, kao jedno od rešenja sve češće se pominju turističke takse. Samo ove godine, Japan, Novi Zeland, Bali, Venecija, Edinburg, Amsterdam… su ih ili već uveli ili najavili njihovo uvođenje, kako bi probali da stanu na put prevelikoj navali posetilaca. Ali, da li ove destinacije oporezuju turiste jer ih ne žele ili su takse za njih samo način da obezbede više novca koji će uložiti u svoju turističku ponudu?

Čak i ako zanemarimo kaznene mere kojima se turisti dovode u red, a koje su sve popularnije širom Evrope, ni porez koji turisti plaćaju nije ništa novo. Primera radi, boravišne takse se odavno naplaćuju u skoro svim turističkim mestima, ali je motiv za ubiranje ove nove vrste poreza nešto drugačiji. Dok su takse ranije predstavljale direktan način za prikupljanje novca koji se dalje ulagao u marketing, one su danas svojevrsni odgovor na prekomerni turizam, odnosno način da se smanji opterećenje koje on nosi sa sobom. Ili, kao što je slučaj u Edinburgu, ovakve takse mogu biti način da lokalna samouprava poruči građanima da je na ovakve izazove turizma odgovorila na konstruktivan način.

Ovakav pristup je još jasniji ako se setimo akciznih poreza na robu poput alkohola ili cigareta, koji su se pokazali kao odvraćajuće sredstvo od njihovog konzumiranja. Logika kod njihovog uvođenja jeste da će, ako je nešto iole skupo, solidan broj ljudi odustati od kupovine. Problem sa turizmom, međutim, jeste taj što veliki broj destinacija ne samo da se ne trudi da odvrati turiste, već čini sve da ih privuče, pa se u eri prekomernog turizma postavlja pitanje ima li smisla aktivno promovisati nešto što se potom oporezuje?

U eri prekomernog turizma postavlja se pitanje ima li smisla aktivno promovisati nešto što se potom oporezuje?

Sveti gral

Poslovne politike brojnih turističkih destinacija, pa i onih koje pripadaju državama koje bije glas da sve slabije podnose turiste, sugerišu da je moguće postići balans i ići u oba pravca, zato što cilj nije nužno manje turista, već pronalaženje svetog grala u vidu održive lukrativne industrije turizma. Uzmimo za primer Novi Zeland: taksa za zaštititu turizma ove ostrvske države koja je stupila na snagu u julu uvedena je u vidu vize, odnosno programa za dodeljivanje viza, koji, naravno, košta.

Prema rečima Jana Kozara, državnog sekretara za turizam, cilj ovog poreza nije da odvrati putnike od dolaska već da poboljša njihovo, ali i iskustvo lokalnog stanovništva, doprinoseći finansiranju kritične infrastrukture, povećanju biodiverziteta i zaštiti i unapređenju životne sredine.

Novozelandska turistička organizacija Novozelandski turizam, koju finansira vlada, podržava sprovođenje ovog poreza, što je znak rastućeg trenda upravljanja destinacijama.

Cilj ovog poreza nije da odvrati putnike od dolaska već da poboljša njihovo, ali i iskustvo lokalnog stanovništva

– Struktura organizacija koje se bave promovisanjem turističkih destinacija se potpuno menja. Mnoge od njih postaju usmerenije na menadžment, a ne na samo privlačenje turista, što znači da se marketing podređuje upravljanju, ali ne i da se oporezivanje i reklamiranje međusobno isključuje, kaže za turistički portal Skift Ana Lisk, profesor menadžera u turizmu na Univerzitetu u Edinburgu, koja je učestvovala u javnoj raspravi povodom uvođenja ovog poreza.

Ukoliko je krajnji cilj održiva turistička industrija, mnogi će s pravom reći da je ciljani marketing u promovisanju turističkih destinacija bolji pristup od direktnog odvraćanja turista. U jednoj stručnoj analizi na temu aktuelnih pitanja u turizmu, koja se bavila turističkom taksom u Makau, izdvaja se stav da ona sama po sebi nije rešenje za sve masovniji turizam, već da treba pristupiti i drugim metodama, kao što je drugačije brendiranje grada.

Autor ovog člana, Glen Mek Kartni, inače profesor Poslovnog fakulteta Univerziteta u Makau, naveo je da izostanak jedinstvene strategije brendiranja grada dovodi do privlačenja prevelikog broja različitih grupa turista koje tamo dolaze očekujući i previše različitih stvari. (U prilog ovome ide činjenica da će Kina do 2030. godine biti najposećenija zemlja na svetu.) On napominje da nadležni promovišu istoriju ove destinacije, ali da to nije ono što donosi novac.

Makau ima bogatu istoriju, ali najviše novca gradu donosi nešto drugo

– Gradski brend mora biti verodostojan i uverljiv, posebno u ovo doba društvenih medija na kojima turisti u realnom vremenu razmenjuju fotografije, šalju poruke i prenose svoje utiske. (U toj meri da pojedini socijalne medije krive za uništenje turizma). Makau ima bogatu istoriju, to je istina, ali je industrija igara na sreću ono što donosi najveći deo profita, podseća Mek Kartni.

Slično njemu, Elsje van Vuren, predstavnik za komunikacije u jednoj holandskoj turističkoj organizaciji takođe podržava uvođenje poreza za turiste, ali samo onda kada su oni u funkciji razvoja određene destinacije, a ne pukog marketinga.

Iako Amsterdamu ne treba pomoć u privlačenju posetilaca, postoje druga mesta u Holandiji kojima treba, pa bi uvođenje takvih poreza mestimično podrazumevalo i odgovarajući marketing, dok bi na drugim lokacijama akcenat bio na pružanju što kvalitetnijih usluga i jačanju infrastrukture, objašnjava ona.

Odvraćanje turista je mač sa dve oštrice

Kao ni bilo kojim drugim porezom, ni uvođenjem poreza za turiste neće biti svi oduševljeni. Vlasnici smeštajnih kapaciteta su najteže pogođeni jer odgovornost za naplatu poreza od potrošača, tj. njihovih rođenih gostiju – a samim tim i povećanje cena u koje je ugrađen taj porez – pada na njih. Ovo će posebno biti slučaj ako se porez uvede brzopotezno, bez dovoljno vremena da domaćini opravdaju svoje poskupljenje podizanjem usluge na srazmerno viši nivo.

Vlasnici smeštajnih kapaciteta su najteže pogođeni jer odgovornost za naplatu poreza od potrošača pada na njih

Uprkos tome što putovanja imaju prilično neelastičnu potražnju, odvraćanje turista je uvek rizično kada je propraćeno povećanjem cena. Dokaz te teze je slučaj sa Amsterdamom, u kom je dnevni trošarinski porez za kruzere rezultirao ukidanjem pristaništa za krstarenje gradom, jer je u međuvremeno ponestalo ljudi koji su bili zainteresovani da na pristaništu sačekaju brod na kom će platiti “porez na krstarenje”.

To da li će porez ispasti štetan ili pun pogodak, u velikoj meri zavisi od načina njegove primene, objašnjava Tim Ferhurst, generalni sekretar neprofitne Evropske turističke asocijacije:

– Naša prva reakcija bi bila “ne oporezujte ljude koji vam pomažu da platite račune”, ali je to prilično pojednostavljen pristup ovoj problematici. Ukoliko ljudi budu gledali na oporezivanje turista kao na način da se doprinese lokalnoj infrastrukturi ili pružanju usluga, to treba izvesti kako valja.

Najbolja praksa, kako napominje on, podrazumeva adekvatno obaveštavanje javnosti (u idealnom slučaju od 18 do 24 meseca unapred) i transparentan postupak javne rasprave.

Uprkos tome što putovanja imaju prilično neelastičnu potražnju, odvraćanje turista je uvek rizično kada je propraćeno povećanjem cena

–  Paušalni porez, za razliku od procenta cene smeštaja, nosi rizik regresivnosti, jer je nepovoljan za putnike i vlasnike smeštaja koji se nalaze na najjeftinijem kraju spektra. Narativ koji se u ovom slučaju često koristi u medijima, a to je da su ovakvi porezi namenjeni da privuku putnike koji više troše i manje smetaju, pogrešna. Smatram da je to vrsta elitističkog pristupa koji pokušava da obezbedi “bolji turizam”, odlučujući se za mehanizme kontrole koji treba da dovedu do njega. Ne vidim nijedan dokaz da stvari tako funkcionišu, upozorava Ferhurst.

Sistem “Turisti nisu glasači”

Možda i najveći izazov glede uvođenja turističkih poreza – ili barem nakon što su izglasani – jeste osigurati uvid u to kako se prihodi od njih troše.

Najavljujući uvođenje jednog ovakvog poreza, gradski oci Edinburga najavili su da će prihodi od turističke takse biti strogo korišćeni za usluge od kojih će imati koristi i turisti i lokalci, Liskova je skrenula pažnju da postoji bojazan da na kraju neće imati bonus, već kompenzaciju. Drugim rečima, lako može da dođe do toga da prihod od poreza umesto dodatnog priliva u fondove iz kojih se finansira pružanje usluga (a samim tim i unapređenja pružanja usluga) postane sredstvo za nadomešćivanje manjka u državnim fondovima namenjenim za omogućavanje osnovnih komunalnih usluga.

– Ako novac od tog poreza završi u velikom loncu jer su lokalne finansije napete, to nije pametno. Pristup turistima kao ljudima koji nisu glasači, i kojima je samim tim lako oduzeti novac, ne predstavlja održivo upravljanje javnim finansijama, napominje Ferhurst.

Turistima je najbolje otvoreno reći šta i zašto to plaćaju

Što se tiče percepcije turista, umesto da ih vlade na prevaru navode da plate porez ili im takse predstavljaju kao nešto drugo, najbolji pristup je reći im otvoreno šta i zašto plaćaju.

– Da li posetioci znaju zašto plaćaju neki dodatni iznos? Ako im se predoči da će tim novcem biti održavan neki istorijski lokalitet u kom su došli da uživaju – i da bi mogli ponovo da dođu da uživaju u njemu (budući da kulturna baština najviše trpi posledice prekomernog turizma) – ili da će zahvaljujući tom novcu biti poboljšano uklanjanje smeća sa plaže ili iz okeana, manje će se opirati porezu. Na taj način ni marketinški napori da se privuče još turista neće biti uzaludni, jer će oni znati da se njihov novac koristi zarad poboljšanja ponude koju ih zovemo da vide, kaže Mek Kartni.

Još jedna od važnih stavki je i uključivanje privatnika u priču: naposletku, oni su za odgovaranje na izazove modernog turizma podjednako odgovorni kao i javni sektor. Ferhurst u tom smislu predlaže da recepcionari u privatnim hotelima budu konsultovani u vezi toga kako gosti prilikom prijavljivanja u hotel reaguju na boravišne takse, jer bi to bio odličan lakmus papir kada je reč o povratnim informacijama koje dolaze iz privatnog sektora.

– Garantujem vam da biste dobili fascinantan spektar odgovora. Čuli biste da su neki ljudi veoma negativno reagovali i zakleli se da se u to mesto više nikada neće vratiti, ali biste uvideli da postoje i oni koji su svesni da projekti koji omogućavaju zajednici i turistima da uživaju neko mora da finansira, i da će oni rado biti jedni od njih, zaključuje Ferhurst.

10Shares

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.