Vijetnam i tri putnika: dve žene i jedan muškarac. Tri nacije i jedna ruta. Dva super iskusna putnika, jedna skroz neiskusna putnica i malo para.
– Ideš u Vijetnam?
– Da, bre, ali i Kambodžu. Možda Laos, ako bude vremena.
– Pa je l‘ ti znaš da voziš motor?
– Jok, šta će mi to?
– Slučajno tamo svi voze motorcikle, prvo to nauče pa rastu zubi.
Nije mi samo jedan od prijatelja to rekao na moje saopštenje da idem na ovo putovanje. Mislim, znao sam to, ali da je bez motorcikla jako teško doći (ili traje beskonačno dugo) do nekih delova zemlje – nisam znao. Zapravo, mnoge stvari sam saznao tek pošto sam kupio avionske karte za Vijetnam i počeo da pravim plan puta.
Što se tiče mog iskustva, sastojalo se od toga što sam kao klinac jednom seo na neki motor kod izvesnog deda Dragoslava, mislim da je bila Java, jer se o njoj uvek pričalo na slavama, i toga što me je kolega mnogo godina kasnije, takođe jednom, povezao na posao. To je bilo u Londonu, padala je kiša sve vreme (jako čudno vreme za London) i nije bilo zanimljivo. Došao sam na posao ceo mokar. Posle toliko godina, ponovo sam se susreo sa motorciklom.
Vijetnam je zemlja u Jugositočnoj Aziji, poznata po šeširima, mnoštvu kultura gde se svaka regija drastično razlikuje, po ratu, pirinčanim terasama, Ho Či Minu, Rambu, krečnjačkim planinama i neverovatno ukusnoj hrani. Poznata je i po tome da pored oko 90 miliona stanovnika ima mesta i za oko 45 miliona motorcikala. Zvanično. Mada su mi neki lokalci pretili ciframa preko 60 miliona. Nisam brojao. Činjenica je da svaka porodica ima bar dva u svom dvorištu jer garažu nisam video. Za slučaj da se jedan pokvari vazda imaš rezervnu varijantu da odeš do kafane na Banh Mi ili Pho Bo. Ukusi su različiti.
Sleteli smo u Hanoj, prvu stanicu na ovom putovanju. Glavni grad Vijetnama ima dosta da ponudi, ali ipak nije mesto gde bih proveo više od par dana. Kao što to vazda biva, pogotovo kada više ljudi putuje zajedno, razmatrali smo nekoliko mogućih ruta za nastavak puta. Žarko sam želeo da vidim sever zemlje, jer nije preterano turistički razvijen i moguće je doživeti lokalnu zajednicu onakvom kakva stvarno jeste i videti nestvarne prizore.
Dakle, posle nekoliko dana provedenih u glavnom gradu ubedio sam moje saputnice da ipak krenemo u Ha Giang. Bila je mrtva trka između Sape i ove regije i ispostavilo se kao pun pogodak. Naime Sapa je neuporedivo manja i pretprana grupama turista. Lako se dolazi samim tim ima i veće šanse da bude turistička klopka i sve bude neuporedivo skuplje i namešteno za turiste. Dakle, Ha Giang. Jedina preostala provincija gde je strancima i dalje potrebna dozvola za prolazak nekim putevima.
Noćnim spavaćim autobusom, dakle autobusom sa krevetima, dolazimo u grad rano ujutro. Vozač nam je rekao da možemo ostati da spavamo dok ne svane, kada grad počinje da živi. Deluje kao jedna ulica i da je to sve. Put dovde nisam video jer je bila mrkla noć bez mesečine, pa sam put prespavao kao po običaju. Trebalo je naći smeštaj koji smo već rezervisali, što nije bilo baš lako jer je u pitanju bio nov projekat lokalnog sela za koje mnogi ne znaju. Malo smo se vrteli, a onda naišli na put koji je trebalo da vodi tamo. Svraćamo na čašicu razgovora kod QT.
U pitanju je nizak i trgovački sposoban lik koji nam do našeg domaćinstva obezbeđuje i prevoz svojim motorima. Nadimak mu je QT – ili inicijali, šta već. Bavi se iznajmljivanjem skutera, motora, kvadova, popravkom istih i naravno, obukom za vožnju. Kasnije će se ispostaviti petominutnom. Obećavam da ćemo kod njega i iznajmiti vozila ukoliko se odlučimo na to. Pokušava da nam proda sve što je moguće. Pet dana nezaboravnog putovanja, najbolja usluga, hiljade zadovoljnih mušterija… Okej, samo me dobaci do smeštaja kad si već krenuo. Na zadnjem sedištu malog motora stigli smo kod naših domaćina za čas.
Thon Tha Village, Nghiem Family
Selo baš deluje kako smo zamišljali. Nalazi se desetak kilometara od Ha Gianga. Okruženo šumama i mirnom, reklo bi se idiličnom atmosferom. Stanovništvo je etnički čisto, pripadaju manjini Taj. Ima oko 500 ljudi u 90 domaćinstava od kojih se u trenutku mog putovanja samo tri bave turizmom. Sam projekat je potencirao Mr. Thien, simpatičan i ambiciozan momak koji sa svojom ženom daje najveći doprinos razvoju turizma.
Kada to kažem, mislim na to da je on taj koji se najviše trudi da pomogne ostalima u selu. Iako baš slabo govori engleski jezik, vrlo se jednostavno sporazumeva i uspeva da pomogne svima. On je i taj koji drži časove jezika kolegama u selu. Mi smo spavali kod porodice Nghiem. Naša domaćica ima oko 60 godina i poslednjih godinu dana uči engleski jezik.
Tipična kuća za ovaj deo zemlje: na spratu je ogromna kuhinja, dnevna soba i trpezarija, tu su i naše prostirke za spavanje sa neizbežnom mrežom za komarce. Pirinčana polja se vide u daljini. Napokon. Bivoli se hlade u blatu, žetva pirinča je skoro gotova, jer ljudi žive od poljoprivrede, tako što uspeju da prodaju nešto na pijaci. Dece ima, jako su vesela i igraju se igračkama koje same naprave. Mi smo im još uvek nepoznanica, ali prihvataju naš pozdrav, zagrljaj i igru. Veseo narod, engleski - jok, francuski - jok, ali kineski da. Međutim, ja kineski - jok.
Prodavnica - jok. Nekako smo se dogovorili šta je bilo potrebno, a onda uživali u najukusnijim đakonijama. Super ukusne svinjske rolnice u nekom testu, varijatna tofu sira, razne vrste supa sa nudlama i svežim povrćem koje do tada nisam ni video, kuvani mladi bambus, suvi račići, rakija od pirinča, pržena riba sa najvećim brojem kostiju po centimentru kubnom i verovatno najbolji zeleni čaj koji sam ikada pio. Fenomenalno iskustvo koje smo samo ovde doživeli je to da zapravo večerate sa ukućanima, ostvarujete komunikaciju na više jezika, pantomimom.
Gotovo svaki član ove divne porodice ima svoj način držanja štapića za jelo. Malo selo nema mnogo da ponudi osim divnog mira posle prestonice što nam je i trebalo. Kada se malo udaljite i posmatrate mesto tek se onda i vidi njegova lepota koja je u jednostavnosti.
Uveče se pojavio par iz Češke, a sledećeg dana i naravno jedan od onih ljudi koji putuju godinama, vegetarijanci su i znaju sve skrivene tajne ove naše planete. Gde su najbolje plaže, kako jeftino videti o čemu god se govori, koja je šifra za internet u muzeju itd. To su oni ljudi putnici koji se hvale na sva usta o tome gde su sve bili. Nose se onom čuvenom krilaticom, When I was there I have done this and that. Koga briga zemljače.
Sve znaš, ali jedno - jok: ne zna da smo mi tu prženu ribu (sa rekordnim brojem kostiju) imali i sinoć za večeru. Upecao se na naše oduševljene da je riba izvrsnog ukusa. Ako je neko od vas pokušao da odvaja riblje kosti sa štapićima za jelo zna o čemu govorim. Bilo je zadovoljstvo gledati ga kako mu prolazi vreme u ovoj drevnoj veštini. Makar je malo ćutao.
Usledio je nezaobilazan obilazak pijace sa našim domaćinima kada je gazdarica prodala neku krznenu životinju u flaši. Na pijaci sam uživao u šarenilu, mirisima i osmesima. Narod iz nekoliko okolnih sela dolazi da proda, zameni ili samo pogleda robu. Po nošnjama, odnosno odeći, vidite ko je iz koje etničke grupe. Čak se i proizvodi koje prodaju specifični za tu grupu naroda. Bar su tako pokušali da nam objasne domaćini.
Motorcikl nasušni
Јoš malo većanja da li da pokušamo da odemo na taj put motorima sa nula kilometara iskustva i obilazak napuštenog vodenog parka su neke od aktivnosti u kojima smo proveli par divnih dana. Čitam te forume, putopise, iskustva o upravljanju motorima, statistiku padova, broj poginulih u Vijetnamu, broj u svetu, savete za oblačenje. Kaciga da ili ne. Negde sam naišao i na podatak da ako padnete sa kacigom, imate veće šanse da vam se zabode deo platike u glavu nego da vas spase. Kapa je uveliko sigurnija? To je bilo dovoljno za mene.
Rešili smo. Probaćemo te motore. Ako se osećamo iole sigurno idemo na put, a ako jedan od nas ima sumnje odustajemo. Možda probamo da vidimo deo tog puta nekim lokalnim autobusima. Nije to to, znam bre. Naš dragi prijatelj QT tog dana nije bio tu, ali njegovi radnici jesu. Jedan lokalac i jedan Šveđanin koji poslednjih desetak godina obilazi Vijetnam. Odlično što je Šveđanin, jer sigurno zna norveški.
Nas troje smo prethodnog leta radili u Norveškoj i naučili jezik prilično dobro. Ja najmanje znam ono što normalnom čoveku treba, ali sam zato naučio stručni norveški. To je bio prvi korak da se malo opustimo i da nam lepo objasni da nije ništa strašno. Prijateljski razgovor, reklo bi se. Kratka tehnička obuka i onda sedamo na motore da vidimo kako se snalazimo. Meni je bio jeziv i sjajan osećaj prvih nekoliko metara. Samo sam na pad mislio i to kako da se postavim u slučaju pada. Čak sam uspeo i da skrenem bez nekih velikih poteškoća. Ali to je sve ravno, tamo su planine, mnogo saobraćaja, kamiona, rupe veličine peglice, lud narod na motorima i haos.
Aman, jednom se živi. Opet imamo i osiguranje za svaki slučaj. Vraćamo se kod našeg prijatelja Šveđanina te potpisujemo ugovore, daje nam jako dobru kartu i savetuje gde da spavamo kako bismo izbegli plaćanje i vađenje dozvole za posetu ovom delu Vijetnama. Kao što rekoh, poslednja regija u zemlji za koju je strancima potrebna dozvola. Uzimamo i dodatno osiguranje što će se kasnije ispostaviti kao jako pametna odluka. Ostaje da izaberemo motore i da krenemo.
Prijatelj mi je rekao da izaberem i fotografišem motor koji je što više izgreban, u što lošijem stanju. Pakujemo stvari i uzimamo samo najosnovnije, a ostatak stvari ostavljamo u njihovoj garaži.
Zabava počinje. Krećemo...
Sve fotografije su vlasništvo autora teksta
