Svaki put kada moj brat krene preko mosta u Sagamoru, iz Masačusetsa na rt Kejp, svi znamo gde se zaputio: na peščanu plažu nedaleko od moreuza Nantaket, koju moja porodica ima već 30 godina, odakle se kada je vedro može videti obala ostrva Martas Vinjard. To je njegova voda.
Ako dovoljno dugo razgovarate sa doktorom Valasom Nikolasom, biologom i autorom „Plavog uma“, knjige o fizičkim i psihološkim blagodetima vode, u jednom trenutku pitaće vas koja je vaša voda, a kako se ispostavilo, većina ljudi ima odgovor na to pitanje.
Od kako ljudi istražuju planetu, pratili su vodu. Prelazak preko okeana otvorio je prostor za nova otkrića i promenio tok istorije; trčanje za rekama otvorilo nam je nove horizonte. Kao turisti, na odmorima tražimo plovne puteve, i vozimo duž obale u potrazi za divljim mestima za surfovanje. Vraćamo se poznatim plavim prostranstvima pored kojih smo odrasli. Mesec za mesecom, voda krasi naslovne strane časopisa o putovanjima.
Neopisiv osećaj koji imamo kada smo pored vode je ono što Nikolas naziva našim „plavim umom“. To je naša šansa da pobegnemo od prenaglašenog načina modernog života u kojima su svi sa svima povezani na bezbroj načina, ne bi li smo sebi priuštili retke trenutke samoće. Brojna istraživanja su odavno pokazala da je ljude oduvek vuklo plavetnilo Majke prirode, između ostalog i zbog njegovih isceljujućih moći. U viktorijansko doba lekari su prepisivali morski vazduh kao lek za razne vrste zdravstvenih problema, od plućnih bolesti do onih mentalnih.
Neke novije studije, pak, otkrile su da su ljudi koji žive u blizini obala uglavnom zdraviji i srećniji, dok su neke od njih pokazale da nivo stresa opada kada ispitanici gledaju u fotografije zelenih površina, a što na njima više ima i onih plavih – ljudima se te fotografije više dopadaju.
Nikolas, koji je proveo poslednjih 25 godina proučavajući naš odnos prema vodi, čuo je razne priče o tome kako ona ljudima pruža osećaj smirenosti – od kapi rose na latici cveta, do prostranstava Tihog okeana.
Statistika sa tržišta nekretnina pokazuje da pogled koji se iz njih pruža na vodu smanjuje premiju od 116,1 odsto, dok brojke u stvarnosti pokazuju da smo spremni da platimo od 10 do 20 odsto više za istu hotelsku sobu, ukoliko ima i pogled na more. Primer vrhunskog luksuza za sve nas predstavljaju bungalovi na Maldivima koji se nalaze iznad vode, ili podvodni hoteli kakvih ima širom sveta. Pariz sada ima svoje dugoočekivane bazene u kanalima, u kojima turisti i lokalno stanovništvo ne oklevaju da se bućnu.
Naša ljubav prema vodi je sveprisutna, a razloge zbog kojih putujemo i trošimo ogromne sume sa kreditne kartice samo da bismo bili pored vode je teško definisati.
– Ljudi plaćaju za osećaj, a kada ih pitate da ga opišu, kažu da im je to jako teško mimo konstatacije da im se dopada, da im je potrebna i da su spremni da za to dobrano plate, kaže Nikolas.
O tome svedoči i iskustvo Kejsi Ejbel (34), menadžera komunikacija, koja je odrasla na najvećem ostrvu Pjudžit moreuza, Vašonu.
– Volim vodu jer je mnogo veća i moćnija od bilo čega drugog na Zemlji, ali je vrlo ćudljiva – njeno prisustvo nekad smiruje, a nekad i uznemirava, kaže ona.
Sličan osećaj ima i Lara Rozenbaum (38), pisac i urednik iz Nešvila.
– Voda utiče na mene na isti način na koji Mesec utiče na nju. Jednostavno je u mojoj krvi i mojim kostima. Voda čini da se osećam živom, na jedan dubok, ali miran način, kaže Lara u čijim rečima ima istine.
Naime, dok voda čini oko 70 odsto ljudskog tela, baš kao i planete Zemlje, od nje se sastoji i 31 odsto naših kostiju.
– Kada smo pored vode ona nas odvaja od buke modernog društva. Voda koja se kreće je stručnjak za maskiranje buke, posebno zvuka ljudskog glasa, koji se smatra najvećim izvorom stresa na radnom mestu, navodi Nikolas.
Omogućavajući nam pauzu od buke, voda pomaže i da lakše zaspimo.
– Postoje istraživanja koja dokazuju da ljudi mnogo kvalitetnije spavaju kada su u prirodi, pa ne čudi što zvuci koji služe za uspavljivanje uvek oponašaju zvuk kiše, okeana ili reke koja protiče, objašnjava doktor Kristofer Vinter, autor knjige The Sleep Solution.
Jedna od studija otkrila je da ljudi koji su zaspali slušajući „ružičasti šum“ (koji zvuči kao proticanje vode ili kiša koja pada na pločnik) ne samo da su dublje spavali, već je to iskustvo pojačalo njihova sećanja.
Džim Tselikis, odrastao je u malom primorskom gradu u Mejnu, u kom sve od plime i oseke do mirisa slanog vazduha igra važnu ulogu u svakodnevnom životu. Prisećajući se brodske sirene koja je dopirala do njegove sobe sa svetionika u Portlandu, udaljenog manje od kilometra, ispričao je šta za njega predstavlja okean.
– Taj zvuk je bio tako umirujuć. Za mene je predstavljao okean, na kom sam voleo da provodim vreme tokom sparnih letnjih dana, kada sam samo hteo da se sklonim od stresa u školi ili na poslu, pronalazeći mir, priča Džim koji trenutno živi u Los Anđelesu, pa svaku noć pred spavanje misli na tu brodsku sirenu kod kuće, i svojoj potrebi da joj se vrati.
Kada uronimo u vodu, naše telo odmara mišiće koje koristi svakog dana, a angažuje one koje koristimo mnogo ređe. Oslobađajući se gravitacije, tada i svom mozgu pružamo somatsku priliku da se odmori, pa je sasvim razumljivo zašto je za mnoge ljude vreme provedeno u vodi prilika da se zagledaju u sebe, kreativno izraze ili povedu kvalitetne razgovore.
– Ako smo bliski sa nekim, oni će nam se pridružiti u tom balonu od sapunice i naš razgovor će postati intiman, a ako hodamo plažom, uz zvuke talasa postaće još intimniji. Ljudi nedaleko od nas neće moći da čuju šta pričamo, a nas će okruživati 180 stepeni (ili više) otvorenog plavog prostranstva.
Kada Džen Lavson (33), inače član veslačkog kluba u San Francisku, započne svoj dan odlaskom na plivanje, kaže da sve nestaje.
– Moj razvod, brige o poslu, oko budućnosti… Čini mi se da se ceo svet usmerava na moj sledeći uzdah, osećaj vode na mojoj koži, obrise maglovitog nebeskog svoda ili Golden gejt most koji sija pod jutarnjim suncem. U vodi sve postaje jasno, kaže ona.
Čarli MekArtur iz Aspena, koji je odrastao surfujući u Kaliforniji i na Havajima, ali se preselio u Kolorado bog snega, kaže da se u svojim ranim danima života u unutrašnjosti vratio na obalu kada se sneg otopio.
– Nisam mogao da shvatim da sam živeo u unutrašnjosti tokom leta. Kada sam otkrio planinske reke i počeo da vodim rafting ture 1983. godine, počeo sam i da predajem u školi kajaka, a onda sam uzeo dasku i surfovao na velikim rečnim talasima koji su se formirali za vreme prolećnih poplava, priča Čarli koji je od tada počeo da putuje svetom: Novi Zeland, Australija, Japan, Meksiko, Kostarika, Peru, i vesla i surfuje novim rekama i okeanima.
Dakle, šta nam nedostaje kada nismo pored vode? Pravi odgovor na ovo pitanje daje Andrej Grej (25) iz Oklahoma Sitija, koji do koledža nije video okean.
– Gledao sam toliko filmova, dokumentaraca i emisija i uvek bio fasciniran idejom da ne mogu da vidim obalu s druge strane vodene površine. Taj osećaj zarobljenosti u zemlji koja nema izlaz na more, kod mene je samo ojačala želju da dišem okeanski vazduh i gubim se u njegovom prostranstvu, opisuje Andrej.
To je razlog iz kog se tokom koledža prijavio za Semestar na moru, četvoromesečni program studiranja u inostranstvu, koji se odvijao na brodu koji je krstario po svetu. Dok je izlazio iz luke Sauthempton u Engleskoj, konačno je video more izbliza.
– Bilo je tako mirno, ali sam imao prožimajući osećaj strahopoštovanja, osećaj da sam tako sitan i bespomoćan. Ostao sam bez teksta, samo sam pola sata zurio sa broda u vodu. Bilo je tako pokoravajuće, nikada neću zaboraviti, priseća se on.
Još jedan od odgovora je da nam bez vode nedostaje i jedan deo nas samih.
Kao stanovnik Kalifornije, Nikolas se priseća prirodnih katastrofa poput višegodišnjih suša.
– Jednostavne stvari koje su nam falile, kao što je tuširanje, činile su da se osećate loše. Ako je vaš boravak pod tušem ili u kadi bio vaš trenutak samoće, jasnoće i isključivanja iz svega, ako je to bio vaš trenutak „plavog uma“ – bivao vam je oduzet i postajao je izvor krivice, stresa, straha i besa, ističe Nikolas.
Teme poput zagađenja, izlivanja nafte ili suše, nemaju samo ekološke i ekonomske aspekte, već i emocionalne, tvrdi on.
– Zagađenje uništava naš doživljaj „plavog uma“. Plaža može postati tužna, a okean nas može učiniti ljutim ili frustriranim, kaže Nikolas.
Tokom jedne studije sprovedene prošle godine u Velikoj Britaniji, naučnici su posmatrali ljude u poseti akvarijumu. Ispitanici su posmatrali jedan prazan rezervoar vode, jedan delimično naseljen ribama, rakovima i biljkama, i jedan koji je bio potpuno napunjen, sa dvostrukim brojem vrsta u njemu, a za to vreme su im bili mereni srčana frekvencija i krvni pritisak. Ispostavilo se da se čak i posmatranje vode u akvarijumu u kojoj nije bilo skoro ničega pokazalo kao opuštajuće. Ipak, to iskustvo je posmatračima vremenom postajalo dosadno. Šta je bio lek? Raznolikost vrsta podvodnog sveta.
Kako je prisustvo biljnog i životinjskog sveta raslo u akvarijumu, tako su se pojačavala i terapeutska dejstva posmatranja akvarijuma na ljude. Što je bilo više životinja – krvni pritisak i broj otkucaja srca su opadali, a ljudi su tu duže želeli da ostanu. Kud ćete bolji argument za nužnost očuvanja zdravlja naše planete?
– Naši okeani, vodeni putevi i život koji sadrže u sebi su mnogo više od njihove važnosti koju imaju za ekologiju, ekonomiju ili obrazovanje. Oni imaju ogromnu emocionalnu vrednost. Oni čine naš život na Zemlji ne samo mogućim, nego i vrednim življenja. Volim da zamišljam da bi svet bio bolje mesto kada bismo svi razumeli kolika je to istina. Voda je lek, za sve, za život, zaključuje Nikolas.
Izvor: CNTraveler
