Čileanci često zovu svoju zemlju zovu Sur del Mundo, jug sveta. Sama reč Čile potiče iz jezika Kečua indijanaca i označava hladno, snežno ili smrznuto. To je sasvim razumljivo, jer se zemlja sa jedne strane graniči Andima čiji kordiljeri, vrhovi, dostižu i šest do sedam hiljada metara visine i nalaze se pod večitim snegom, a sa druge strane je Tihi okean sa hladnom morskom strujom i temperaturom od 12 do 14 stepeni. Naravno, ima plaža, ali je kupanje lepše u bazenima ili jezerima.
Ako jednog dana budete u dilemi kako najbolje da stignete do Čilea, znajte da je najbolje iz Njujorka, sedam sati avionom do Lime, a zatim još tri sata do Santjaga. Tako leti odlična kompanija LAN Chile (Lineas Aeroplanes Nationales). Izuzetno prijatni letovi, a od Lime vidite skoro 1.400 km Čilea iz vazduha, jer je to neobično izdužena zemlja, sa celih 3.800 km dužine i prosečno svega 180 km širine. Tokom leta posebno je lepo što, ako želite vino, imate na raspolaganju celu bocu od 0,7l izvrsnog čileanskog vina. Putnici u avionu su u najvećem broju južnoamerički gastarbajteri koji se iz SAD-a vraćaju u svoje zemlje na odmor.
Glavni grad Santjago de Čile ima moderan aerodrom odakle se brzo stiže do centra grada i to podzemnim autoputem sa po pet traka u oba pravca. On je dugačak šest kilometara i nalazi se kompletno ispod reke Mapočo koja protiče kroz grad!
Od oko 15,5 miliona stanovnika zemlje, šest miliona živi u glavnom gradu. Veliki grad je još i Valparaiso, glavna luka, koji sa Vinjom del Mar, gradom za uživanje, ima više od milion stanovnika i nalazi se na okeanu, oko 120 km od Santjaga.
Etnički, stanovništvo najviše vodi poreklo od Španaca, oko 15 odsto je Indijanaca (Kečua, Mapuče, Jagane…), a zatim Nemaca, Arapa, Jevreja, Hrvata, Italijana i Švajcaraca! Govori se španski, a mnogi znaju engleski.
Naš vodič je rođeni Čileanac, otac mu je Amerikanac a majka Francuskinja! Ima francusko ime, Žerom, a veliki je ljubitelj i poznavalac veoma privlačne čileanske muzike, kako one tradicionalne tako i savremene, ponajviše instrumentalne, tako da smo vrlo uživali slušajući njegov izbor. Nikada nije vodio ni sreo Srbe, a na kraju je izjavio da je vrlo prijatno iznenađen našom malom grupom.
Sa brda San Kristobal puca fantastičan vidik na Santjago pod nama, kao i na visoke planine koje okružuju grad sa belim snežnim kapama na visini od oko četiri kilometra, dok smo mi svi u majicama i bermudama. To je vrlo posećeno mesto, sa mnoštvom izletnika i raznim zabavnim sadržajima. U momentu naše posete, brdo je na mnogo mesta prošarano divnim žutim cvećem, nama nepoznatim, engleskog imena golden nail finger. Tu je i prelepo drvo, vrste Araucaria.
Nekadašnja kovnica novca, Kasa Moneda, sedište je Vlade i predsednička palata, ispred nje je omanji trg, sa ministarstvom pravde i spomenikom Salvadoru Aljendeu. To je obavezno mesto za slikanje. Na Placa Italija održavaju se sve manifestacije masovnijeg karaktera, a najvažnija ulica nosi ime generala O’Higinsa, očito irskog porekla, koji je 1818. godine odlučujuće doprineo dobijanju nezavisnosti od Španije. U 19. veku Čileanci su ratovali sa Peruom i Bolivijom i osvojili Ariku i Antofagastu, što im susedi ni danas ne zaboravljaju. U velelepnoj katedrali, u centru grada, čuvaju se u keramičkoj posudi četiri srca čileanskih vojnika iz tog doba, kao najveća svetinja.
Čile je strogo katolička zemlja, u potpunosti oslonjena na SAD ali i njihov glavni oslonac u Južnoj Americi. Poput Izraela, tvrde susedi. Crkva ima ogroman i često odlučujući uticaj na sve događaje u zemlji, veliki je zemljoposednik, a ima i svoj univerzitet. Vredi spomenuti da i ovde postoje crkve od drveta, znatno većih dimenzija od naših, a 16 njih se nalazi pod zaštitom Unesco-a.
Prosečna mesečna zarada u Čileu je oko 750 američkih dolara, a za normalan život je potrebno nešto preko 1.000 dolara. To se rešava dodatnim radom, kao i svuda u svetu. Na zaradu preko 50.000USD porez je 30 odsto. Cena kvadratnog metra stana iznosi od 1.000 do 1200 USD.
Santjago je divno sređen, moderan grad, pun i širokih ulica i delovima grada sa privatnim vilama u zelenilu i cveću. Ima i starijih, boemskih četvrti, gde lako možete zamisliti da ste u Zemunu. Nove stambene i poslovne zgrade nisu previsoke, imaju često šest do osam spratova. Najviše se voze uvozna, japanska vozila, prosečne cene od oko 10.000 USD. Carine nema.
Vino, planine i zdravica
Čile živi od bakra, molibdena, zlata, srebra, lososa… Imaju odlično vino, koje sve više izvoze, ali i maline, koje ozbiljno konkurišu srpskim na svetskom tržištu.
Čileanci vole konje i hipodrome, priređuju i jednu vrstu rodea, a nisu im strane ni borbe petlova! Na gradskim ulicama,u vrevi i na trgovima, lako možete sresti „čičinjerose“, odrasle muškarce ili decu sa velikim bubnjem na leđima u koji besomučno udaraju rukama i nogama, uz pomoć specijalno konstruisanih udaraljki. Pri tome se brzo vrte oko svoje ose. A zatim, kako i dolikuje, sledi šešir…
Ovde se ceni i jedrenje, surfovanje, paraglajding, kajak na divljim vodama, krstarenje brodovima po razuđenoj, donjoj trećini obale, skijanje, planinarenje. Najviši vrh, Ojos de Salado, visok je 6.893m, a istovremeno je i najviši vulkan na svetu! Flora i fauna su izuzetno bogate i dobrim delom nama potpuno nepoznate.
Ovo je zemlja za koju nam nije potrebna viza, a nemamo ni diplomatsko predstavništvo (ali je potrebna međunarodna vozačka dozvola). Međutim, ipak nas pomalo znaju i pamte. U ovoj zemlji je Jugoslavija 1964. osvojila četvrto mesto na svetskom prvenstvu u fudbalu, ali, to nije sve.
Posetili smo i jednu od uglednih vinarija koja se zove Konča i Toro, što je porodično prezime koje znači Školjka i bik! Stara porodična kuća sa kraja 19. veka sada je sjajan muzej sa podrumima i prodavnicom. Okolo su nepregledni vinogradi i park, sve na oko 70 hektara. Tu nas je prošetala lepa Karolina, ili kraće, Karo, koja je, čuvši odakle smo, oduševljeno uskliknula: „Dobrodošli! Tako se radujem!“ Na najčistijem srpskom jeziku, a na zaprepašćenje svih ostalih stranaca, koji su odmah otišli u drugi plan. Zabavljala se nekad sa sinom našeg diplomate.
Čile je jedina zemlja na svetu koja nikad nije stradala od filoksere. Ta bolest vinove loze je nekada u 18. i 19. veku, u više navrata, desetkovala evropske vinograde, pa tako i one na Fruškoj gori. Zato se ovde i sada sade nekalemljeni čokoti, a očuvana je i loza tipa carmenere, poreklom iz Bordoa. U ovoj vinariji najviše proizvode sovinjon.
Vina iz Čilea uglavnom imaju 13,5% alkohola, a zriju u buradima od 6 do 18 meseci., na temperaturi od 15 stepeni i sa vlažnoću vazduha od 75 odsto. Burad su od čileanskog hrasta koji ima jak uticaj na miris i boju. Ova se vina, s obzirom na veći procenat alkohola, uvek serviraju na sobnoj temperaturi. Odavde u Beograd, odskora, stiže kupirano vino Casillere del Diablo, „đavolov ključar“, koje se sada i kod nas rado pije.
A u gradu, naš vodič Žerom, koga smo „kupili“ i pozvali kao gosta na večeru, naučio nas je i kako se ovde nazdravlja i kuca čašama, na čileanski način: Nazdravite i kucnete se sa onim desno od sebe, on sa sledećim desno od sebe i tako redom, dok se krug ne zatvori.
Uskršnje ostrvo: Rapa Nui
Još je zanimljivo znati da poznato Uskršnje ostrvo, iako udaljeno 3.760km od obale, pripada Čileu. Na njemu se nalaze čuvene „moais“, skulpture od kamena vulkanskog porekla i grandioznih dimenzija. Najpoznatije su 15 skulptura na samoj obali. Turisti dolaze i zbog zanimljivih plesova, odeće, neobičnog jezika, te prirodnih lepota vulkanskih padina i plaža. O tajanstvenom poreklu skulptura govori se samo još u pričama za turiste.
Utvrđeno je da su domoroci poreklom Polinežani, doplovivši na ostrvo pre oko 2.000 godina, uspeli da razviju visoku kulturu i uspešnu poljoprivredu sa verom u svoje bogove, današnje „moais“. Međutim, napravili su kardinalnu grešku posekavši vremenom sve drveće, pa su ptice prestale da dolaze, došlo je do ekološkog poremećaja i nestašice hrane pa su dramatično nazadovali i zaboravili svoje dotadašnje bogove. Nove generacije živele su u bedi i borbi za goli život, zaboravivši prošlost. To je istina o Rapa Nui, kako na svom jeziku zovu sebe i svoje ostrvo još svega dve stotine ljudi.
Stevan Buković
