Među zaljubljenicima u putovanja verovatno ne postoje oni koji barem jednom u životu nisu poželeli da budu „nebeski konobari“. Posao stjuardesa i stjuarda se uglavnom zamišlja kao plaćeni put oko sveta, sa obezbeđenim hotelskim smeštajem i hranom, ali njihova neprekidna avantura osim različitih meridijana podrazumeva i brojne situacije u kojima bi malo ko želeo da se nađe.
Oni su videli ili će tek videti većinu gradova na svetu, u pauzama na svojim putešestvijima spavaju u luksuznim hotelima, hrane se svaki put drugim nacionalnim jelima i kad im to vreme dozvoljava plivaju na plažama koje je većina nas videla samo na slikama, ali, šta se nalazi na drugoj strani medalje života i posla stjuarda?
Turbulencije, nemogućnost sletanja usled loših vremenskih prilika, najrazličitije neprijatnosti koje putnici slučajno ili namerno izazivaju, neredovan san i izloženost stresu su loše strane njihovog zanimanja koje smo mogli da vidimo i na filmu, ali pravu sliku o ovoj profesiji možete steći samo u toku razgovora sa onima koji na posao zaista odlaze među oblake.
Civilna avijacija kao vojska
Iako su obučeni za različite što planirane što neplanirane „emergency“ situacije, jedno je simulirati, a sasvim drugo projektovati u stvarnosti. Kada se na to doda činjenica da svaki čovek drugačije raguje na faktore stresa iz okruženja u zavisnosti od doba dana ili noći, ličnih percepcija, praga tolerancije, ali i prethodnog iskustva, jasno je da se ni u avijaciji, kao ni u životu realnost nikada ne može u potpunosti preduprediti i da je, na koncu, presudan ljudski faktor. Prema rečima stjuardese Marijane Radović toga su svesni i putnici, pa kada vide da posada vlada sobom i situacijom, i da svi njeni članovi nastupaju kao jedan i znaju šta treba da rade, to im uliva poverenje pa ostaju pribrani i sposobni da prate instrukcije.
– Civilna avijacija je najsličnija vojsci. Imamo detaljne procedure za svaku vrstu abnormalne situacije na letu, drilove za svaku vrstu incidenta, lanac komandovanja i ličnu odgovornost za sprovođenje svakog koraka. Bezbednost leta je najvažniji deo naše obuke i osnovni razlog zbog čega smo tu, zato je periodično i ponavljamo i prolazimo redovna testiranja. Tako se osigurava da, ako nešto krene naopako, svako u posadi tačno zna šta treba da radi. To prvenstveno nama pomaže da ostanemo pribrani, a potom deluje umirujuće i na putnike. Koliko je njima to važno možete videti, recimo, u izjavama za medije nakon nekog avionskog incidenta: ako putnici hvale posadu, hvale je zbog pribranosti, brze reakcije i uspostavljanja kontrole, a ne zbog osmeha u situaciji koja i nije za smejanje – objašnjava Marijana.
Sa njom se slaže i njena koleginica Jelena Popović koja pribranost izdvaja kao ključnu tokom svih faza leta, kao i u svakom kontaktu sa putnicima i kolegama u ili van aviona bez obzira na situaciju.
– Primera radi, kada se putnik plaši letenja ili turbulencije i širi paniku među ostalim putnicima naš posao je da na najbrži i najmirniji način smirimo putnika, a da nas to ne poremeti u svakodnevnim dužnostima. Kada se dogodi jaka turbulencija to i nas veoma prodrma, jer tada moramo da pazimo i na sebe, ali osećaj brige za druge i dužnost posla nadjača ta osećanja, pa tu nema mnogo mesta ni za kakvu „nepribranost“ – napominje Jelena.
Loša strana posla kabinskog osoblja
Koliko god trening koji stjuardi prolaze bio temeljan i efektivan, a timski rad i fleksibilnost presudni za pravovremenu reakciju u kojoj treba zadržati smirenost i samopouzdanje, postoje brojne situacije u kojima avionskoj posadi zastaje knedla u grlu, a prema Marijani Radović to su najčešće medicinski hitni slučajevi.
– Najopasniji incidenti kao što su požar u kabini, dekompresija, nepredvidiva jaka turbulencija… su stvari koje se zaista retko dešavaju. Možete leteti 10 godina, a da ništa od toga ne doživite, ali medicinski problemi su nešto sa čim se susrećete gotovo svakog dana. Recimo, putna mučnina i blaga nesvestica su vrlo uobičajene, posebno na dugim letovima. Dugo sedenje, umor, dehidratacija, nemirno nebo… su sasvim dovoljni da nekome pripadne muka. Naravno, većina tih slučajeva su bezazleni, ali postoje i oni ozbiljni, pa čak i životno ugrožavajući, zbog kojih se svaki tretira kao potencijalno opasan i to je ono što indukuje svakodnevni stres. Specijalna obuka pružanja prve pomoći u avionu koju prolazimo je takođe uređena strogim procedurama i protokolima, ali budući da se radi o ljudskim životima uvek razmišljamo da li smo nešto mogli ranije da primetimo, nešto više da učinimo. Emocionalna reakcija se ne može urediti procedurom i sa njom se svako nosi na svoj način, a to ponekad nije lako, pogotovo kad se radi o kategorijama na koje smo svi osetljivi, poput dece, trudnica ili starih ljudi – priča Radović koja dodaje da u ovom delu posla mnogo pomaže iskustvo, kao i da reč o stresu koji ide u rok službe, ali i da smatra da putnici uopšte nisu svesni koliko stjuardi svaku njihovu slabost ozbiljno tretiraju.
Osim toga što često previđaju koliko ljudi o njima maksimalno brine, putnici znaju da budu i prilično naporni.
– Svako može da bude težak čovek ili da jednostavno ima težak dan, pa bih jedino izdvojila one koji dolaze na let pod dejstvom alkohola. Sa njima se nikad ne zna, mogu ceo let prespavati, mogu biti oni veseljaci koji će, eto, pričom ugnjaviti nekog od nas ili putnika do sebe, ali mogu postati agresivni ili nasilni. Ekstremi su tu vrlo mogući – otkriva Marijana, dok Jelena najviše strepi od onih koji ugrožavaju sigurnost leta time što puše u toaletu ili su u alkoholisanom stanju.
Kada je u pitanju ono što samim putnicima teško pada, a to su dugi letovi – posebno onima koji imaju strah i od kraćih – naši sagovornici otkrivaju da napor koji oni tada osećaju ne zavisi od dužine leta, već od frekvencije putovanja. Putnik koji češće leti bolje poznaje procedure i više ih poštuje, pa im se konstantno i prilagođava. Međutim, pred kraj dugih letova, prema Marijaninim rečima svi polako gube strpljenje, i odrasli i deca.
– Zato treba imati na umu da avionom stignete ne samo tamo gde nikad ne biste mogli kolima, nego i tamo gde nikada niste ni sanjali da biste mogli stići. A zalasci sunca kojima smo svedoci na letovima se ne mogu meriti ni sa čim – poručuje Marijana.
„Možete li da mi donesete džemper iz kofera?“
Pozitivna strana postoji i kod kategorije putnika koja bi se mogla nazvati „teškom“, a to je što sa njima ume da bude i zabavno, što najbolje ilustruju njihovi čudni zahtevi poput jedne anegdote koju nam je ispričala Marijana.
– Nedavno sam čula da je jedna gospođa usred leta zamolila kolegu da joj donese njen kofer jer joj je zatrebalo nešto iz njega, pri čemu se radilo o koferu koji je čekirala i koji je bio u kargu. Uzalud ju je pola posade uveravalo da mi nemamo pristup iz kabine u teretni deo i da, sve i da imamo, let ne traje dovoljno dugo da iko nađe jedan od preko 600 drugih kofera i ostalog tereta – ona u to nije mogla da poveruje.
O čemu ona priča odlično zna i Jelena kojoj se događalo mnogo sličnih situacija.
– Često traže da im pronađemo izgubljene ili zaboravljene stvari na aerodromu, da im nabavimo hranu koju nemamo u ponudi ili da javimo određenom letu da ih sačeka ukoliko zakasne na konekciju.
Ipak, ono što stjuardi izdvajaju kao najteže u svom poslu nisu ni incidenti ni naporni putnici.
– Ovaj posao je fizički jako zahtevan. Nemamo rutinu spavanja, jela, radnih sati – naša rutina je odsustvo rutine. Danas radiš od 3 ujutru, sledeći put od 7 ujutru, pa od 10 uveče. Danas večeraš u podne, pa doručkuješ u 8 uveče, pa ručaš u 4 ujutru. Smena ti jednom traje 8 sati, a naredni put 16. Poletiš iz pustinje sa 45 stepeni, sletiš negde gde je 6 stepeni. Isto tako menjaš i vremenske zone. Sve to je veliki udarac za organizam, mada su reakcije individualne. Nekome se organizam prosto prilagodi, nekome ne. Neko nauči da spava u svako doba, neko nauči da živi sa poremećajem sna. U oba slučaja važi da, ako probudiš zaspalu stjuardesu, sve si bodove za pakao nakupio, pa taman da ti je to jedini greh u životu. Niko ne spava kao mi – kaže Marijana, a njen kolega Stevan dodaje:
Ako dođeš na vreme, znači da si zakasnio!
– Vreme je ključan faktor u avijaciji! Narodski rečeno, ako dođeš na vreme, znači da si zakasnio! Valja pomenuti i borbu između ličnih interesa i želja s jedne strane, kao i umora i stresa sa druge.
Pitanje koje se samo po sebi nameće jeste da li su se oni koji obavljaju ovako stresan i odgovoran posao ikada zarekli da će dati otkaz čim točkovi aviona dodirnu pistu, a stjuard Stevan Golubović je na njega imao šaljiv odgovor.
– Mislite, koliko puta pomislim na to tokom leta?! Šalu na stranu, ovaj posao nije lak zbog noćnih letova i neprospavanih noći, praznika i porodičnih okupljanja kojima ne možete prisustvovati… ali, s druge strane, letenje „uđe u krv“, jer sa sobom uvek nosi nešto novo, bilo da su u pitanju iskustva, kontakti, destinacije, prijateljstva… Mnogo nezaboravnih momenata ostaje zapamćeno na fotografijama i društvenim mrežama, ali prvenstveno u srcu – kaže Stevan.
Od onih koji se svrstavaju u takve, Marijana Radović izdvaja situaciju koja joj se dogodila pre nekoliko meseci na letu od Abu Dabija do Melburna, na kom je bila baka iz Srbije, koja u svojoj 76. godini prvi put putovala u inostranstvo.
Priče koje ne možemo videti na Instagramu
– Kako mi je ispričala, njena sestra je kao mlada otišla u Australiju, tamo zasnovala porodicu i provela ceo život. Iako je ona redovno dolazila na odmore u Srbiju, baka nikad nije otišla u Australiju. Rekla mi je: “Znate kako to ide, uvek je nešto, te posao, nemam odmor, pa istekao pasoš, pa fali novca, porodica, obaveze… a ustvari je samo neki strah – pa to je daleko, pa ne znam jezik, pa kako ću se snaći. I tako su prošle decenije.” Kad joj je sestra pre dve godine umrla, to što nikad nije otišla kod nje je počelo da je muči, pa je prelomila da, dok je još pokretna, ode da poseti sestriće i unuke. Izvadila je pasoš, deca su joj pomogla da kupi karte i tako je ona prvi put sama, prvi put avionom, prvi put u inostranstvo, bez ijedne reči stranog jezika, letela prvo 6 sati od Beograda do Abu Dabija, a onda još skoro 14 sati do Melburna. “Ja čim se malo zbunim, povučem prvog za rukav i pokažem mu ovu bording kartu. Ništa se ne razumemo, al’ on mene povede donekle, pa ja onda opet nekog zaustavim i tako sam stigla gde treba. Baš sam bila luda što sam se plašila, pa svet je pun ljudi koji hoće da ti pomognu!” Kada sam je upitala kako joj se čini letenje, odgovorila mi je da sad više nikad ne bi sela u auto! Ona je taj dug let podnela bolje nego mnogi mlađi od nje, malo je odspavala, pa do sletanja plela čarapice praunuku koga će prvi put videti – priseća se Marijana koja napominje da to možda nije ni najlepša ni najdirljivija priča, ali da jeste jedan njen dan u avionu i nečiji život.
Jelena Popović na spisak najdražih uspomena sa letova, pored pomoći starijima koji idu u posetu najdražima na drugom kraju sveta, a koja očigledno posebno razneži članove posade, dodaje i česte znake pažnje od putnika, prosidbe u avionu kojima je prisustvovala, ali i druženje sa kolegama.
Ono što i sami stjuardi, baš kao i mi koji radimo na zemlji, ubrajaju u najveće prednosti svog posla je obilaženje destinacija na koje inače možda nikada ne bi stigli ili su im se toliko dopale da su postale prva asocijacija na njihovo radno mesto. Za Jelenu je to Njujork, Stevana Rim, a Marijanu Edinburg i to, kako kaže potpuno neočekivano i nepredviđeno.
– Želela sam da ga posetim, ali nikad mi nije bio previsoko na listi želja. Nikad nisam volela hladnoću i kišu i Škotska mi je uvek bila previše na severu. A onda se dogodio taj prvi let za Edinburg i… Znate one ljubavne priče koje počinju sa “kao da me je grom pogodio”? E, to je priča o meni i Edinburgu. Sve egzotične zemlje, peščane plaže i tirkizna mora bih menjala za Škotsku, bez da trepnem. Dobro, možda ne sve, ostavila bih nešto da imam gde da se ogrejem, pošto im je klima stvarno užasna – opisuje Marijana omiljeni grad i redakcije Daljine.rs, vraćajući se na ono zbog čega uprkos manama ovog posla, ogroman broj ljudi sanja da se bavi njime.
