Da li su društvene mreže uništile turizam?

Masovna popularizacija Instagrama, društvenih mreža uopšte, kao i travel blogova, u poslednjih nekoliko godina imala je ključan uticaj na to kako putujemo – i prema mnogima, ne u potpunosti pozitivan. Na pitanje da li su se putovanja zauvek promenila, mnogi poznavaoci će vam reći da su svedoci toga da su turističke destinacije postale krcate turistima koji su ništa drugo do tragači za selfijima. I dok se neki pitaju šta je u tome loše, imajući u vidu da turizam pomaže razvoj lokalne ekonomije, a da države troše mnogo vremena i novca na privlačenje turista na svoju teritoriju, drugi skreću pažnju da od viška glava i te kako ume da zaboli, i da se on u ovom slučaju zove preterani turizam koji počinje negativno da utiče na lokalne zajednice, pa i cele države, a sve to zahvaljujući… Čemu, zapravo?

Kada je 2008. zapao u finansijsku krizu, Island je blagosiljao turizam koji ga je iz iste izvukao, ali njegovim stanovnicima je sada dosta. Od 2010. godine broj turista se skoro upetostručio i u velikoj meri opteretio infrastrukturu i prirodnu okolinu.

Iste te godine, norvešku piktoresknu liticu Troltunga (Trolov jezik) posetilo je samo 800 ljudi, dok se na nju šest godina kasnije uspelo 80.000 njih. Za ovu navalu na jednu od najspektakularnijih turističkih atrakcija u Norveškoj (računajući i spasilačke ekipe koje su priticale u pomoć turistima koji su precenili svoje mogućnosti za desetočasnovni uspon) umnogome su pomogli socijalni mediji.

Šta nekontrolisani turizam može da uradi popularnim gradovima u Evropi nedavno smo imali prilike da vidimo i u Veneciji i Barseloni u kojima su građani protestovali zbog previsokih cena, do čijeg rasta je došlo kada su investitori počeli da se grabe za apartmane ne bi li ih iznajmili turistima.

Procvat hobija u vidu obilaženja planete, nekada rezervisan samo za bogate, dogodio se kada je u situaciju da tako nešto priušti sebi došla i srednja klasa, posebno u rastućim ekonomijama poput Kine i Indije. Kako su došli u posed većeg ličnog dohotka, tako je na milione putnika spakovalo kofere i krenulo na put na kom su počeli da skupljaju fotografije za svoje instagram feed-ove.

Vetar u leđa dale su im i niskobudžetne aviokompanije i alternativne opcije smeštaja, pa ne čudi što je milenijalcima prioritet iskustvo, a ne imovina, niti što 72 odsto njih planira da još više putuje, naspram 59 odsto pripadnika X generacije sa istim planovima, ili 40 odsto Bejbi bumera koji imaju istu pasiju.

Još jedan od podataka koji pokazuje trend rasta turizma je 500 miliona internacionalnih putnika u 1995. godini nasuprot 1,3 milijarde njih prošle godine.

Kako su društvene mreže promenile turizam?

Ako prenebregnemo polemiku o licemerstvu onih koji su nekada sve svoje snage usmeravali na privlačenje turista, a danas bi najradije da ih isteruju dimom, ili o tome šta bi bio balans između prava svakog stanovnika ove planete da je celu obiđe i njegovih obaveza kada je na ipak tuđoj teritoriji, ostaje pitanje na koji su način današnjoj situaciji u industriji turizma doprinele društvene mreže?

– Kao i na sve drugo na svetu, socijalne mreže su uticale i na turizam u velikoj meri. Popularizovale su ga jer su mnoge destinacije učinile bližim, a putovanja ka njima izvodljivijim. Živimo u informatičkom društvu u kom se informacije sve brže kreću, pa ljudi sve lakše dolaze do odgovora na pitanje kako na jeftin i jednostavan način putovati i informišu se o zemljama koje imaju potencijal, a nisu posećene i o njima se malo zna – objašnjava zaljubljenik u putovanja koji svoja iskustva sa njih deli na svojim društvenim mrežama putnik Srđan Šajinović.

Travel bloger Miloš Petrović za razvoj turizma društvenim mrežama odaje isključivo priznanje, navodeći da ne vidi nijedan aspekt njihovog negativnog uticaja na putovanja.

– Viralnost prirodnih lepota više ne ide od usta do usta, ili tradicionalnim medijima, već dobija pun zamajac primarno zahvaljujući Instagramu. Idealan primer su domaće destinacije Banjska stena na Tari, vodopad Veliki Buk i Krupajsko vrelo u istočnoj Srbiji. Ja sam za te lokacije saznao preko Instagrama, a neki drugi su saznali od mene. To je viral prirodnih lepota pomešan sa prednostima koje Instagram pruža. Nemam tačne podatke, ali imam utisak da su fotografije i informacije koje svi mi delimo uticale da ljudi otkriju neka nova mesta i krenu nekim pravcima o kojima nikada nisu razmišljali. Da li smo aktivirali neke ljude da putuju – rekao bih sigurno da da, ali ne fotografijama, nego informacijama i savetima – kaže Miloš.

Oni koji su se bavili istraživanjima na ovu temu ističu da su oni koji misle da internet zajednica nema veliki uticaj na ljude prilično neobavešteni: skoro polovina (42 odsto) anketiranih odraslih između 18 i 34 kaže da redovno isprobavaju proizvode preporučene od strane influensera, dok četvrtina (26 odsto) na bazi tuđih preporuka obavlja i kupovine, a tu je i psihologija koja skreće pažnju na efekat hvatanja u kolo (fenomen prihvatanja obrazaca ponašanja ili mišljenja većine) kao i snob efekat (situacija u kojoj je potražnja za određenim stvarima kod bogatih obrnuto proporcionalna njihovoj potražnji kod siromašnih) koji socijalni mediji imaju na putovanja.

U prevodu, to znači da neki ljudi biraju destinacije koje će obići zato što su trenutno popularne, dok je nekima kriterijum manja posećenost jer žele da budu „kul“ birajući nešto što nije u trendu.

Ako se vratimo na sklonost ljudi da uvaže mišljenje „uticajnih tviteraša“ (na kojoj god socijalnoj mreži oni delovali) uvidećemo i koliko su ove platforme efikasne u inspirisanju ljudi da kupe avionsku kartu, bukiraju neki hotel ili posete mesta na kojima su bili i oni koje „prate“, a naredno logično pitanje je koju ulogu u svemu tome imaju selfiji?

Bodež ili selfi – ne menja stvar: ljudi svuda žele da ostave trag (čak se i rimuje)

U Prvom krstaškom ratu, pohod na Jerusalim se za svakog Krstaša smatrao uspešnim, a njegovo putovanje završeno, tek kad bi se pomolio u Hramu Vaskrsenja Hristovog. Kao dokaz da su to obavili, vojnici su u njegove zidine urezivali grafite, što prilično govori o tome da su ljudi oduvek imali potrebu da osvedoče realizaciju svoje ekspedicije. Danas, kada nije dozvoljeno graviranje kulturnih spomenika bodežima, a polaroid kamere smo ostavili u osamdesetim, izgleda da smo svi zajedno osuđeni na selfije.

Metju Karsten, travel bloger i fotograf koji putuje po svetu prethodnih devet godina, kaže da je ono što danas gledamo po Instagramu, nekada bilo na razglednicama i da ljudi (na fotografijama) „pridržavaju“ krivi toranj u Pizi više od 30 godina, samo što to danas možemo da vidimo u svom njuz fidu, a nekada je bilo skriveno od očiju javnosti u porodičnim albumima.

– Instagram je danas postao javna bucket lista mesta koje moramo da posetimo jer ćemo u suprotnom biti autsajderi, zbog čega je mnogima imperativ da impresioniraju svoje pratioce. Kineski zid? Tadž Mahal? Been there, done that. Imam majicu i fotku na Instagramu da to i dokažem – piše Met na svom blogu expertvagabond.com.

Nazad na domaći teren – Srđan i Miloš u fenomenu selfija ne vide ništa loše, bilo da na ostale oni deluju u vidu indukovanja želje da „i oni vide sveta“ ili da i oni pokažu svojim pratiocima kako lepo žive.

– Na instagramu svi lepo žive. Što više talenta imate za fotografiju to imate i lepši zivot. Na kraju balade svi imaju neku potrebu da se na određeni način predstave na socijalnim mrežama, pre svega instagramu. Sve te fotografije na mene deluju u smislu da povremeno poželim da vidim neko mesto koje sam prethodno video na njima – priznaje Srđan.

– Sto ljudi, sto ćudi. Ja se iskreno nadam da je više onih koji bi da vide sveta. Ali nema ništa loše ni u tome da se neko pokaže kako lepo živi, posebno ako provodi vreme u prirodi. Jedni drugima otkrivamo razne predele, kako inostrane, tako i domaće – dodaje Miloš.

Problem nije selfi, već nešto drugo

Čak i ako uzmemo da društvene mreže jesu doprinele problemu preteranog turizma, niko ne može da porekne da je na tom polju i ljudska priroda pokazala značajnu moć, i to u svim svojim pojavnim oblicima – a primera za to je pregršt.

Kada je mala farma suncokreta u Kanadi preživela najezdu posetilaca koji su je otkrili na Instagramu, policija je morala da zatvori sve prilaze ne bi li je zaštitila od uništenja; na fontani Trevi u Rimu izbila je masovna tuča koju su inicirale dve žene svađajući se oko najbolje tačke za slikanje selfija, a grupa turista poginula je na Šenon vodopadima u Kanadi dok je snimala video koji je na Jutjubu trebalo da privuče baš mnogo lajkova.

Ovakve stvari dešavale su se i pre Instagrama: opšte je poznato koliko je samo planinara pokušavalo da se popne na Mont Everest, ali su umesto podviga kojim bi se hvalili uspeli jedino da zagade planinu otpadom i smećem. Ta ljudska potreba da se dokažemo, često više drugima nego sebi, u kombinaciji sa realnošću u kojoj članak popularnog blogera o nekoj destinaciji može da pošalje na hiljade turista u njenom pravcu, bacila je grudvu turista niz liticu povoljnih aranžmana.

Međutim, stanovnicima turističkih centara po svetu ona možda ne bi toliko smetala da nisu upoznali sortu bahatog turiste, kog „jedna škola mišljenja“ na temu preteranog turizma vidi kao glavnog krivca za negativnu konotaciju koju je dobio.

– Jasno mi je da je ljudima sve zanimljivo kada negde odu, ali da u dobroj meri takođe i uznemiravaju i remete svakodnevni život običnog čoveka. Ja sam putnik, ali se zaista trudim da se ne namećem. Naravno da radim gomilu stvari koje radi prosečan turista, ali sve više razumem lokalce. Kada odem negde nastojim da poštujem tuđu kulturu, običaje i prostor. Možda baš zbog toga nigde nisam imao problema, a stopirao sam po Albaniji, Iranu, Azerbejdžanu, hodao po Palestini, Gruziji, Jermeniji, Kosovu… Osim u Mađarskoj, naravno. Tamo uvek upadnem u određene probleme. Nekako najviše volim da se stopim sa mestom, ljudima i kulturom, a ponekad čak i namerno propustim priliku za dobru fotku – kaže Srđan Šajinović koji o turizmu misli da je sjajna stvar za zemlju i lokalce, ali do određene granice, kao i sve ostalo u životu, dodajući da njega i ne privlače popularne destinacije i da je više zainteresovan za Gruziju, Jermeniju, Palestinu ili Iran, u koje često putuje.

Ko god bio krivac za to, realnost je takva da je turizam od plemenitog načina za provođenje slobodnog vremena postao pošast za sve one stare zidine koje ljudi iz svih krajeva sveta žele da dodirnu, sve građevine za koje bi mnogi dali sve što imaju samo da se barem jednom nađu u njima, predele čiju lepotu ne može verno da prikaže nijedna fotografija i ljude koji žive nadomak svih njih,  one koji su se nekada radovali gostima, a sada ih preziru.

Metju Karsten se na svom blogu zapitao da li je rešenje da influenseri povedu više računa o tome šta „šeruju“ na svojim društvenim mrežama ili da vlade osmisle bolji način da turiste drže pod kontrolom ili je promena koja je odavno počela nezaustavljiva. Čak i ako prihvatimo da za porast broja svetske populacije i uzdizanje srednje klase u kombinaciji sa ljudskom narcisodinom prirodom i presudnim uticajem društvenih mreža ne postoji antidot, Metju ističe da ipak postoji nešto što bismo mogli da preduzmemo.

Primera radi, kada se sledeći put otisnete u neku avanturu, podignite ambalažu koju je neko bacio po sred nacionalnog parka, obratite pažnju na lokalne običaje i navike, slobodno uperite prstom na one kojima ne pada na pamet da povedu računa o tuđoj kulturi, budite svesni da ono što radite, bez obzira što ste samo pojedinac, i te kako može imati uticaja na druge, ne tretirajte putovanja kao takmičenje ili ček listu, i – poslednje, ali ne najmanje važno – s vremena na vreme ispustite telefon ili kameru iz ruku.