Žikica Milošević je putnik i novinar. U svojoj dugoj putničkoj karijeri Žikica je prošao mnogo toga, ali nas je zanimalo gde najviše voli da putuje, kojim prevoznim sredstvom, kako on misli da će izgledati putovanja u budućnosti i još mnogo toga, kao i da li se ikada on sam „izgubio u ravnici“ budući da je i autor knjige „Izgubljeni u ravnici“ koja uskoro doživljava svoje drugo izdanje.
Daljine.rs: Na početku moramo da te pitamo čuveno kliše pitanje koje si verovatno očekivao. Dakle, kako si počeo da putuješ?
Žikica Milošević: Balaševiću je za sve kriv Toma Sojer, a meni Indijana Džouns. Kad sam video prvi film, „Otimači izgubljenog kovčega“, smesta su me privukle „daleke obale“. Onda sam 1982. godine kao klinac video spot „Hungry Like The Wolf“, sniman na Cejlonu i poželeo da živim tako. Posle sam saznao da je taj spot direktan omaž Indijani Džounsu. Sledili su drugi spotovi Duran Duran ili Spandau Ballet, snimani na Karibima ili Andaluziji, filmovi kao „Moja Afrika“, i bio sam „reš pečen“.
Sačekao sam prvu priliku kad su me moji pustili da idem sam na more, sa 18 godina, pa sam iz Novigrada odmah napravio ekskurzije u Poreč i – Veneciju! Bio sam prvi iz razreda ko je letovao u inostranstvu. Svi su me zapitkivali kako je bilo, kada sam osetio moć pripovedača i koliko je i drugima stalo da osete nešto uživo.
Kasnije su došli ratovi i sankcije, a ja sam na apsolventskoj ekskurziji u Češkoj postao zvanično „zaražen“ putovanjima. Ali, nisam dobio antitela na putovanja. Svaki put mi novo putovanje „udari u glavu“. Počeo sam da se ponašam po istom, disciplinovanom obrascu – spava se pre ili posle putovanja, a na putovanju kao Japanac – zujiš, probaš sve, praviš fotografije.
Da li je za daleko putovanje potrebno mnogo novca ili je to mit ljudi koji putuju preko turističkih agencija?
– Potpuni mit jer su ljudi previše lenji, a kad su lenji, onda žele da im neko drugi to odradi, a ko odradi i treba da im uzme novce. Išao sam na putovanja i sa jako malo novca. Sećam se dana u Rimu sa dva evra u džepu. Sasvim dovoljno da u Carrefouru kupiš dva litra vode, pojedeš „euro saver“ čizburger u Mekdonaldsu i još za neki keks. Milina. Ali sam se skockao kao Diki Grinlif u „Talentovanom gospodinu Ripliju“. Šta oni imaju da znaju koliko ja imam para ili ne? Ako izabereš low-cost letove, hostele i ne bahatiš se pri izlascima, sve je super. Sve je u organizaciji i disciplini.
Ali, razumem da ljude mrzi da sami sve organizuju i da nisu disciplinovani. I onda je okej da plate.
Zašto je bitno putovati? Šta za tebe predstavljaju putovanja?
– U seriji „Dnevnik mladog Indijane Džounsa“, Indi tako ide svetom iz epizode u epizodu i na početku svake epizode ima nekakav jasno izgrađen sistem vrednosti, a onda mu ih kulturno iskustvo na destinaciji „sruši“ sve i napravi „novog njega“. Zato je bitno putovati, da bi se sa svakog putovanja vratio drugačiji, bogatiji, unapređeniji, bolji.
Ne razumem ljude koji idu 10 godina u isto odmaralište, a to pritom nije njihova vikendica. I onda, posle dovoljno tih „preoblikovanja“ usled putovanja, shvatiš da si miljama daleko od onih koji se nisu mrdnuli, ili su se mrdali u okviru konvencionalnih okvira.
Istok ili zapad? Sever ili jug? Gde više voliš da putuješ?
– Istok je apsolutno najzanimljiviji. Što istočnije, to zanimljivije. Gruzija je zanimljivija od Nemačke, Kazahstan od Holandije, Indija od SAD. Zapad je nekako isti kao mi, samo malo uglancaniji. Nije da ti „lomi um“. Ekstremni sever volim, pa sam se, recimo, super proveo u Finskoj na nekoj studijskoj praksi, kao i na Islandu. Bio sam i na moru u Letoniji i Rusiji, na Baltiku. To mi je superegzotično, jer volim neočekivano. Baltičke peščane plaže i drvene kućice nisu ono dosadno što sam kao dete doživljavao na moru u Dalmaciji: kamenje, uvale, miris borova i ježevi. Možda volim te neuobičajene kombinacije. Išao bih na more u Poljsku rado, u Sopot, kao što je naš predsednik preporučio Babiću. Ili u Palangu u Litvaniji.
No, i jug je super. Posebno mi se dopala Malta svojevremeno. Oker i plavo, ništa zeleno. Ja sam iz zelenog kraja sveta, meni je takav jug, kao Egipat, egzotika. Egipatski ambasador mi je na Staroj planini rekao da je fasciniran zelenilom. Ja sam fasciniran pustinjom. Cejlon, Indija, druga kultura, druge boje. Nebo je drugačije, zemlja. Druga klima. Volim da putujem gde nije isto kao kod nas. Gde nije ni slično, ako je moguće.
Da li putuješ sam ili u društvu?
– Najviše volim da putujem u društvu, ali dobro društvo za putovanje je teško naći. Opet, ako je društvo preveliko, počinje da se cepa na podgrupe koje imaju divergentne interese. Našao sam optimalnu brojku putnika – četiri. Ili četiri prijatelja, ili dva para, kako god. Kad ih je više od toga nastaje cepanje, a ako si sam ili s nekim uvek moraš tražiti da te neko ili da vas neko slika.
Najviše volim da putujem sa devojkom, odnosno ženom. Tad možemo i samo nas dvoje. Jedno vreme sam bio besan na ljude koji neće da idu sa mnom, pa sam išao sam. Uzmem krevet u osmokrevetnoj sobi u hostelu, sprijateljim se s ljudima i uvek ima nekog za izlet, plažu ili izlazak u grad.
Priprema za putovanje je veoma bitna. Bez koje stvari ne krećeš na put?
– Kozmetika i lekovi. Fen i češalj. Kišobran i mini-laptop. Uvek nosim ranac kao pravi australijski bekpeker, od njih sam i naučio kako se putuje. Ježim se kofera na točkiće. Nit možeš po kaldrmi, nit po stepenicama, a stalno udaraju u pete – uništio sam patike, nove i skupe, u Portu, već drugi dan. Đon na peti je stradao.
U poslednje vreme uživam u putovanjima autom. Uvek neko vozi, a mogao bih i ja da naučim uskoro i kupim auto. Onda imaš veći komfor. Stari se. Dolazi vreme komfora.
Koja su najbizarnija mesta koja si do sada posetio?
– Bangkok je jako bizaran. Vidim da oni nemaju poimanje greha kao ostatak sveta, sa ping-pong show, ladyboyevima, jedenjem skakavaca i škorpija. Delhi je bio lud – oni veruju u reinkarnaciju i kad sam video dečaka koji onesvešćen leži na pločniku, a iz usta mu na betonu izlašao pirinač sa karijem, pitao sam nekog namontiranog bilmeza za vespom, što mu neko ne pomogne, a on mi je sa osmehom odgovorio „eee, vi biste hrišćani nekom stalno pomagali“. Pusti ga da umre, nešto je zgrešio u prethodnim životima, neka to okaje što pre, da se pre reinkarnira!
I taj šok na svakom mestu, na svaka dva metra, te žene koje pevaju hindu-pesme uz sveće, pa onda pas koji spava, pa lončar pravi na ulici saksije, dve prosjakinje, namunjeni Bolivud-lik, dečak koji se onesvestio, prodavnica zlata koju drži Sik… i tako ulica ide kilometar. Svi očekuju da kažem novo Skoplje, i jeste pomalo bizarno, ali je dirljiva njihova želja da naprave ono što su im Turci uzeli tokom 550 godina, pa nisu uspeli da izgrade zdanja kao u renesansnoj Španiji ili Italiji ili novovekovnoj Pešti ili Beču.
Bizarna su mi mesta Trećeg sveta, kao Brazil ili Cejlon, gde te vode po tržnim centrima, a ti pitaš, je li, ima li ovde neki stari centar grada, a oni kao, e ima, ali to je baš staro, kolonijalno, bazveze je. Neke katedrale i palate, ništa bitno, ali vidi što je Hilton novi sa tržnim centrom pored, ludilo. Bizaran je njihov mozak. Ali, i mi se pretvaramo u takvu zemlju Trećeg sveta.
Koje mesto je za tebe bilo samo razočaranje i ništa više od toga?
– Gledao sam da izbegnem velika razočaranja, pa nisam ni išao na mesta na kojima sam ih očekivao. Znaš ono, bolje nemoj upoznati svoje idole. Moriseja ne bih voleo da upoznam ni za živu glavu. Možda je Sao Paoindlo jedno poveliko razočarenje jer sam uspeo svojedobno utrošiti nekih dvadesetak fotografija, što sam mogao i u Futogu. Gomila betona i ljudi. Jednostavno, možda nisam upoznao „prave ljude“ i „prava mesta“, pa grešim. Voleo bih mu dati šansu u nekoj drugoj prilici. Nisam fan mesta koje ti kažu da će ti se dopasti „ako znaš ekipu“ ili „ti neko pokaže praaavi grad“. Znaš ono, L.A. je super „ako znaš ljude“. To važi i za Beograd, recimo, za koji ako ne znaš ljude, pomisliš, okej, jedan dan i 30 snimaka i odoh ja.
U Sarajevu sam se prvi put jako razočarao kao dete, jer sam tamo otišao odmah posle Olimpijade, gde su nas ubeđivali da je to mesto sa dušom i centar sveta, a video sam neku zlokobnu kotlinu. Posle sam dolazio više puta, ali grad funkcioniše samo kad si sa Sarajlijama. Belgija mi je bila razočaranje u smislu da je pusta, nikog nigde. Samo Marokanci i Kongoanci na ulicama, ostalo je kao da je pala hidrogenska bomba. Kulise divne, ljudi malo. Obično doživiš razočaranje kad neko hvali nešto na sva usta, a ono baš i nije u realnosti tako. Brazilci vole da govore da je sve „lindo“ (prelepo) a onda odeš i vidiš neku livadu ili robnu kuću ili trg kao u Čurugu (realno, za jedno selo, sjajan trg – pravda za Čurug!), a obećali su ti Trg Svetog Petra u Rimu.
Ne volim overstejtmente, pa posle… „piff„. Sklon sam da vidim dobro i uzbudljivo i u totalnom haosu, pa mi se dopao i ludi Delhi, i pacovi u Bangkoku, i haos mračnih popišanih ulica Napulja… Sve u svemu, nisam imao puno razočaranja. Ni gorčine, ni sete, što bi rekao Zdravko Čolić.
Gde si se prijatno iznenadio, a očekivao si nešto sasvim suprotno?
– U Nemačkoj. Tamo sam očekivao prilično loše iskustvo, a Nemci su kul narod lepih žena koji voli da pije pivo. I ljubazni su, častili su me milion puta i davali poklone. Obično od zemalja koje su siromašnije očekujem nešto lepo, pa se ne iznenadim pozitivno. Ali od bogatih očekujem generalno loša iskustva.
Koja je najveća neprijatnost koja ti se desila na putu?
– Generalno, imao sam jako malo neprijatnosti na putu. Pretpostavljam da je to do stava. Ja sam prihvatio da odem u drugu zemlju i kulturu, da bih video kako oni žive, a ne nametao svoje, tako da gledam da se ponašam radoznalo i pristojno, kao svaki gost. Jedan Nemac je u Minhenu bio neljubazan prema meni, a kako znam nemački, odgovorio sam mu istom merom.
U Alepu, jedan prodavac u Starom Suku me je sa osmehom pitao „Odakle si?“, a kad sam rekao „Iz Srbije!“, on je sa negodovanjem odbrusio da „Srbi ne vole muslimane“. Ja sam mu strpljivo objasnio da je nemoguće da ja ne volim muslimane jer da ih ne volim, išao bih u Finsku, a ne u Siriju, tako da je samo moje boravljenje na lokaciji značilo da ja već volim islam. Ozario se i pozvao me na čaj uz izvinjenje. Takve stvari. Sitnice.
Koje ti je omiljeno prevozno sredstvo?
– Bicikl, ali s njim ne mogu da doguram daleko. Aviona se plašim, a letim stalno. Autobus mi je klaustrofobičan i često nedovoljno sanitaran. Voz je definitivno najprijatnije prevozno sredstvo. Putovao sam u Ukrajini, kad sam išao na more 2006. vozom u spavaćim kolima, i u Rusiji, i prošle godine u Moldaviji. Ta putovanja ostanu u duši. Ti vagoni su kao male stambene zgrade na točkovima, ima kafa, čaj, pivo, sok, imaš posteljinu, toalet, devojke Ukrajinke se probude u pet ujutru i presvlače se i šminkaju u WC-u da bi u 6 sati izašle na stanicu u Odesi kao da su na pisti, a celu noć su bile u pidžami. Baš te briga ako je putovanje 24h ili duže. A ako je luksuzniji voz, može koliko hoćeš da traje. Volim taj vajb iz vremena Orient Expressa.
Da li si ikada doživeo da se razboliš na putu?
Da, par puta je bilo ili da sam dobio sunčanicu ili sam nečim uništio stomak, ali sve te temperature i dijareje i povraćanja su se završavali sutradan. Gledam da nosim lekove, aktivni ugalj, antipiretike, sve što spada u obaveznu kolekciju. Valjda je na putu adrenalin prejak pa ne da da se razbolim često. Ali se često razbolim kad se „spustim“ sa adrenalina i dođem kući. Što je mnogo bolja opcija.
Da li postoje mesta gde se ne bi usudio da odeš?
– Dosad sam bio neoženjen pa sam u nekim trenucima, naročito kad nisam imao ni devojku, mislio samo na sebe. Pretpostavljam da sa decom imaš još više obzira prema svojoj bezbednosti, a obzir prema majci mi se javio relativno nedavno. Možda će čitaocima biti smešno, ali iako sam bio na razmeni studenata jedan semestar u Brazilu, nisam bio previše uplašen Brazilom, a Sjedinjenim Američkim Državama prilično jesam, i to pokušavam da prevaziđem ako se ikad uputim tamo.
Ne bih se usudio da odem jedino u delove Somalije, Jemena i Avganistana, ili dok je postojala zloglasna Islamska Država u Siriji i Iraku. Možda ne bih smeo ni u Libiju dok se ne smiri.
Putovanja i hrana teško da idu jedno bez drugog. Koja jela, odnosno čiju kuhinju voliš i da li postoji neka hrana zbog koje bi se negde vratio?
– Indija ima savršenu kuhinju, najbolje što sam ikada jeo. Vratio sam se loptastog stomaka. Svi Arapi, takođe. Cejlon, što neki zovu Šri Lanka, isto. Orijentalni slatkiši. Bukvalno sve u Italiji. Zapjekanki, brza hrana u Krakovu, neki njihov indeks-sendvič. Gruzija takođe, njihova brza hrana i peciva.
U svojoj profesionalnoj karijeri radio si mnogo stvari. Koliko putovanja utiču na tvoj posao?
– Bio sam i uvozni menadžer i programer, ali sam se našao u novinarstvu. Bio sam urednik travel rubrika u „CKM (Vodič)“, gde sam radio sa Daškom i Mlađom, Čvarkovim (Mita Banjac) i ekipom. Takođe, i u „Brava Casi“, „Lepoti i zdravlju“ i „Joy-u“. Uređivao sam kao asistent „Travel Magazine“ godinu dana, a glodur „Hello! Travela“ sam i danas. Takođe sam uređivao diplomatski magazin na engleskom „Diplomacy and Commerce“, i sada sam urednik „The Economist: Svet u…“.
Mislim da sam sva ta radna mesta i dobio zbog svojih putovanja, koja su mi dala širinu viđenja sveta, ali u omogućila da naučim jezike. I mogu da relativizujem nečije tvrdnje: ako neko kaže „Svuda u svetu…“ ja samo kažem, ali ne, u Argentini/Brazilu/Indiji/… nije tako. Tako da mogu efikasno da srušim vesternističku i evrocentričnu viziju sveta kojoj su Srbi tako skloni. Iako im ide na štetu.
Da li ideš na izlete u prirodu? Voliš li kampovanje i pešačke ture?
– Vrlo dugo uopšte nisam voleo prirodu, dok nisam otišao u zaista drugačiju prirodu. Kazbek u Gruziji ne liči na Šumadiju i Bosnu pa mi je prelep zbog te različitosti. Pustinje su sjajne, džungle isto. Nisam neki fan lokalnih pešačkih tura, ali planiram da idem na treking na Andima. Obožavao sam šetnje po glečerima na Islandu i vožnju autom preko zamrznute reke u Finskoj (imaju i saobraćajne znake po ledu). Alpi i rumunski Karpati su sjajni od bliskih destinacija, a penjanje uz Pidurangalu na Cejlonu je vrhunski doživljaj. Planiram i obilazak južnog dela Afrike, sa peščanim dinama, slanim platoima, šumama baobaba, pustinjama. Tu bih mogao lako da se snađem u toj ulozi.
Da li putuješ po Srbiji? Koji deo Srbije ti je omiljen?
– Nažalost, premalo. Tu ima više faktora. Jedan je da su naš u školi učili da je Srbija nula za turizam, a da je najlepše u Jugoslaviji – Dalmacija, Slovenija, Boka, Ohrid i to je sve. Srbija je blato i fabrike i neki tamo manastiri koje su ljudi pravili kad su bili glupi jer su verovali u Boga, a sad ih niko ne gleda, što je pravilno. E, pa nije pravilno.
Kad smo ostali sami, shvatili smo da su i zemlje kao Mađarska, Slovačka, Moldavija, Jermenija, Kazahstan jako lepe za obilazak. Krenuli smo nedavno sa turama po Vojvodini. Autom. To mi je omiljeni deo Srbije, odakle sam poreklom, jer ima lepih pejzaža, ali i gradova. Planiram da posetim deo odakle su moji preci – istočna Srbija, od Rama i Golupca do Pirota i Đavolje Varoši. Nažalost, Srbija je katastrofalna po pitanju turističke infrastrukture i reklame. U poslednje vreme se to menja.
Kad sam bio urednik časopisa „Hello! Travel: Vojvodina“ i odmah zatim „Hello! Travel: Srbija“, bio sam šokiran koliko lepih stvari postoji kod nas, ali niti se reklamiraju, niti možeš kako doći do njih. Evo, ja bih voleo da sednem u voz i dođem od Novog Sada do Kuršumlije pa turističkim vozom do Đavolje Varoši, ali to ne znam kako da izvedem, dok u Ukrajini to može da se izvede. Ne pričam o Švajcarskoj.
Srbija je dobra destinacija ako imaš auto. A ako ti avionom bane turista iz Kine ili Engleske, on nema auto. Ni autobus nije sjajna opcija kod nas. Video sam i da je zapadna Srbija sjajna. Ali, trebalo bi da krenem od svog dvorišta, Vojvodine. Još nešto, bitno je obići svet da bi znao da ceniš svoje. Ja sam kao klinac mislio da je „trava zelenija u svačijem drugom dvorištu“, a tek kad sam video Češku, koliko je lepa, i Mađarsku, shvatio sam koliko je Vojvodina slično lepa. Zato su sva iskustva važna, da ne bi omalovažio svoj kraj.
Koliko dugo ostaješ, i da li je uopšte moguće ostati u kontaktu sa ljudima koje srećeš i upoznaješ na putovanjima?
– Zanimljivo, s nekima sam ostao jako blizak, s nekima samo postao prijatelj na Facebooku. Moguće je. Eto, imam neke prijatelje u Finskoj, koje sam stekao kad sam bio tamo prošli put. Ili u Argentini. Kad budem dolazio sledeći put, samo ću poslati poruku, hej, stižem. To funkcioniše. A sa nekima sam ostao baš dobar prijatelj i za ćaskanja.
Omiljena vrsta suvenira koje donosiš? Magnet za frižider ili nešto zanimljivije?
– Jedan moj drugar mi je dao dobru ideju: kupuje slike lokalnih autora koje imaju lokalni kolorit, a ne međunarodni ili univerzalni. Urola ih i nosi bez rama pa ih uramljuje kod kuće. Zasad nisam još krenuo njegovim stopama, ali uzimam magnete, ne baš redovno. No, ono što jeste redovno je da uzimam razglednice, skidam etikete od piva i sve lepim u old-school albume slika, što me i smiruje, a i daje mi preglednost slikama.
Realno, nikad ne pogledam slike na kompjuteru, ali uvek ih gledam kad su polepljene u albume, sa komentarima ispod, zastavicama, sličicama, razglednicama, pomenutim pivskim etiketama ili voznim kartama ili omotima čokolada…
Autor si knjige „Izgubljeni u ravnici“ koja ima već drugo izdanje i promociju tokom jula i avgusta. Kako ti si došao na ideju da napišeš knjigu o tim ljudima?
– Iz nekog razloga sam shvatio da nacionalnost jeste kategorija koja fluktuira. Deda mi je rekao da mi mislimo da smo mi (Pirot) Srbi, a Bugari misle da smo Bugari, i da ne treba da se svađamo oko „Milošev“ i „Milošević“, jer nema potrebe. Onda sam video da ljudi oko mene u Mitrovici kažu „Moj deda je bio Čeh, ali ja sam Hrvat“ i slične stvari. Počeo sam da čačkam i otkrio sam da su Zrenjanin osnovali Španci u 18. veku i da se zvao Nova Barselona. Da je selo Manđelos pored Mitrovice imalo ime Nagyolas, odnosno „Mala Italija“, jer su ga u srednjem veku osnovali Italijani. Hrtkovce su osnovali Albanci katolici koji su se pohrvatili, a Banatsko Veliko Selo Francuzi koji su tek 50-ih godina od socijalizma evakuisani u Provansu. I onda shvatiš da je Seoba Srba bila „Seoba Srba, Bugara, Grka, Albanaca, Cincara i predaka današnjim Makedonaca“ koji su se vremenom pretopšili i većinske narode: Srbe i Hrvate.
Onda shvatiš i da postoje Bugari katolici u Banatu koji pišu latinicom, da je postojala Grčka republika u Buljkesu (sad je to Bački Maglić, gde se pravi Chipsy) i milion drugih priča. Posle par tekstova u časopisima, Robert Čoban mi je predložio da napišem knjigu jer je ta građa previše vredna i zanimljiva da bi ostala po časopisima i portalima. Drugo izdanje ima 260 strana, duplo je veće od prvog koje je imalo 132. Ima 33 umesto 21 priče. Puno slika i dokumenata i reportaža sa lica mesta i razgovora sa potomcima tih ljudi. Verujem da će čitaoci uživati.
Kako zamišljaš da će se samostalna putovanja odvijati u bliskoj budućnosti?
– Mislim da su ljudi, od 2012. godine, sa pojavom prevalentnih smartfonova, postali nekako previše u svojim svetovima. Drago mi je da vidim da je moja ideja pobedila, jer sam ja još 1998. godine išao u hostele, i koristio low-cost još kad se pojavio. Srbi malo pate od snobizma.
Prethodna putnica sa kojom smo razgovarali, Jelena Raketić, postavila je pitanje sledećem putniku s kojim budemo razgovarali. Dakle, šta je najčudnije što te ljudi pitaju kada se vratiš sa putovanja?
– Meni je najbizarnije pitanje „Da li si bio u hotelu sa 5 zvezdica?“, a to pitaju najčešće žene. Ili kad se vratiš sa mora iz Libana ili Ukrajine, a oni te pitaju, „Pa zar tamo imaju more?“.
Snobizam i nepoznavanje geografije me uvek zapanje.
Koje bi sada ti pitanje postavio sledećem putniku sa kojim Daljine.rs budu razgovarale?
– „Gde si se najviše uplašio na putovanju?“ – a evo da na to pitanje odgovorim i ja: u džungli pored vodopada Iguasu u Argentini, jer to je mesto u koje kad uđeš, ne znaš kako napolje. Pojede te. U Finskoj, takođe, kad smo na -20 stepeni išli iz brvnare u saunu bosi po snegu. Prosto shvatiš da si, ako ne uđeš negde, za pola sata mrtav. A najviše u Fesu, u staroj Medini, gde su uličice lavirint, noć je, na svakih pet metara stoji po jedan Marokanac sa imidžom a la Kristijano Ronaldo, i svaki treći je lažni vodič, svaki četvrti gej-prostitutka, a svaki peti je diler hašiša. A nema izlaza. Samo smeće, mačke, kravlja balega i Marokanci koji ti nude svašta, kao u Golom ručku od Barouza. Jedva se izvukosmo. Bilo nas je sedam ili visokih ili nabildovanih Srba.
Da li si se ikada izgubio u ravnici?
– Na ovim automobilskim putovanjima, redovno se promaši neko skretanje. Ja volim što je Vojvodina kao Alabama i po akcentu i po rekama i po ravnici. Često se šalimo pitanjem „Gde smo sad?“, a obično neko vikne „Izgubljeni smo u ravnici!“. Ali, volim ja ravnicu više nego išta.
Ne možeš se izgubiti u ravnici. Što bi rekao Konor Meklaud, aka Gorštak, „prođoh sveta, ali kao moj rodni kraj lepote ne videh“. Njegova istina je škotsko gorje, moja je vojvođanska ravnica. Nostalgija za detinjstvom, pretpostavljam. Kao i što volim da idem u zemlje bivšeg SSSR-a, jer nekako želim da oživim detinjstvo. To je nemoguće, ali je neophodno težiti tome.
Žikici Miloševiću želimo još mnogo putovanja i oživljavanja detinjstva, ali i puno uspeha sa knjigom „Izgubljeni u ravnici“, a vi pročitajte šta sve još doživljavaju putnici na putovajima.
