Razgovori sa putnicima

JELENA RAKETIĆ: Putovanja su mi bila dokaz da sam živa

Jelena Raketić, Kazbegi, Gruzija

Jelena Raketić je putnica koja je proputovala fantastičan deo sveta. Kaže da je dosta definiše to što je rođena u Dalmaciji pa kroz putovanja stalno traži obrise tih krajolika. Bavi se marketingom i smatra da se treba više uraditi po tom pitanju na promociji naše zemlje. Jedna je od osnivača Društva putnika Srbije, a za Daljine.rs govori o toj organizaciji, o putovanjima po svetu i po Srbiji, ali i zašto ne kreće bez toalet papira na put.


Daljine.rs: Kada si počela da putuješ?

Jelena Raketić: Koliko sam samo putovala dok sam došla na ovaj svet. Pa onda svaki vikend odlasci kod baba i deda na selo, pa leti na more, mada sam ja detinjstvo provela u Dalmaciji pa mi je to bilo blizu, ali je detetova percepcija prostora sigurno drugačija.

Prvo veliko putovanje ne računajući ekskurzije, bio je odlazak sa drugaricom u Italiju na tri nedelje. Bilo je to 2003. godine. Uredno sam vadila vizu, rezervisale smo hostele, neke preko interneta, ili bi se snalazile na licu mesta, pa tako završile na jednom mestu koje je više ličilo na zatvor nego na hostel. Tada sam naučila kako ne moraš da znaš jezik da bi se sporazumeo ili zlu ne trebalo, svađao.

Jelena Raketić
Nema vize – nema problema; Jelena u Indiji, foto: Vasko Lukinić

Nakon toga sam na sajtu Klub Putnika Srbije upoznala ljude koji su delili istu strast kao i ja i verovali da se putovati može i samostalno. Šta verovali, većina je obišla svet sama. Ti ljudi su mi u međuvremenu postali prijatelji. Šta moš’, dešava se.

  ALEKSANDAR RANISAVLJEV: Putovanja su mi utvrdila obrazovanje

Da li je za daleko putovanje potrebno mnogo novca ili je to mit ljudi koji putuju preko turističkih agencija?

– To je dobro pitanje. Prvo, ovakav način putovanja često napravi od ljudi prave škrtice, čega se sve lišavaš na nekom putovanju to je teško prepričati, ali u tome često ima neke čari. To mu dođe kao neko takmičenje, kao uspeh, kojim se posle hvališ.

Isto tako zavisi šta je kome mnogo novca, recimo ljudi su često umeli da budu napadni prema meni pitajući me odakle mi toliki novac za putovanja. Na kraju razgovora se uvek ispostavljalo da su oni za letovanje od 10 dana u Grčkoj potrošili više novca nego ja za recimo mesec dana putovanja po Turskoj, Iraku, Gruziji i Jermeniji. Ali ja sam stopirala većinu puta, ljudi su bili toliko ljubazni da su insistirali da nas nahrane ili nas odvedu svojoj kući da prespavamo. Smeštaj smo često nalazili preko Couchsourfinga, što znači besplatno. Umeli smo i da prespavamo na njivi nedaleko od iračke granice.

  SRĐAN ŠAJINOVIĆ: O putovanjima, bureku i drugim gorućim pitanjima

Sećam se da smo većinu novca potrošili u Gruziji pri jednom noćnom izlasku, plaćajući piće našem domaćinu i njegovim prijateljima, jer smo imali potrebu da nivelišemo dobročinstvo koje je nama pruženo. Saputnik me je zamolio da ne pominjem kako je pio apsint kroz nos. Neću, stvarno bi bilo glupo.

Šta za tebe predstavljaju putovanja?

– Nekad je to za mene bio dokaz da sam “živa” ili kompenzacija za slobodu koju mi je bilo teško dostići u svakodnevnom životu. Možda mi je trebalo dosta godina da shvatim da svako putovanje kreće iznutra, a da je spoljašnost samo vidljiv prikaz toga. Knjiški moljac i moja tetka od 88 godina koja nije putovala i ja ćemo doći do istog zaključka na kraju. Svi smo mi jedno, sa istim težnjama i željama.

Ja samo malo više volim da se krećem i da se u društvu ponašam kao stric Albert pa počinjem priče sa “During the…”

Pustinja u Zagori, Maroko
Pustinja u Zagori, Maroko, foto: David Bašić

Da li putuješ sama ili u društvu?

– Smatram da nemam dobru orijentaciju u prostoru pa mi je lakše da neko drugi navodi i isplanira put, mada je to čisto moj bezobrazluk. Ali kada prođeš taj “pakao” zajedničkog putovanja, posle je sve u odnosu sa tom osobom bezazleno. Često u šali kažem da mi je teže putovati nego živeti sa nekim. Mada mislim da je vreme da počnem da putujem sama, već sam u godinama kada nikom neće biti čudno što pričam sama sa sobom.

Bez koje stvari ne krećeš na put?

– Neka bude rolna toalet-papira, ukrala sam tu ideju od jednog saputnika.

  SNEŽANA RADOJIČIĆ: Svet je bolje i sigurnije mesto nego što ljudi veruju

Ako putujem po Srbiji onda se vodim krilaticom moje mama koju mi uvek kao neku mantru govori pred put, “pamet u glavu, pare u džep”.

Gde si se prijatno iznenadila, a očekivala si nešto sasvim drugačije?

– Odgledala sam bar dve sezone serije Narcos pre nego što sam otputovala u Meksiko, tako da možeš pretpostaviti šta sam očekivala. Nije da toga nema tamo, ali ono što sam doživela je bila jedna pitoma zemlja sa tihim ljubaznim ljudima i osećala sam se kao da sam usred neke egzotične Evrope. Meksiko Siti me je oduševio, i za tri dana smo uspeli tek da zagrebemo sve što ovaj grad nudi. Toliko muzeja, istorijskih građevina, parkova, ma umetnosti na svakom koraku, što bi rekli stranci stavite ovo na “must see” listu.

Petra u Jordanu me je isto iznenadila, izgleda fascinantno i ima dobru energiju. Kavkaz u Gruziji, takve boje planina nigde nisam videla.

Isto važi i za Krepoljin u Srbiji. Nisam očekivala ništa posebno, ali par puta sam već bila i uvek bi se prijatno iznenadila, kafane su dobre, a ljudi su ljubazni. To važi za većinu mesta u Srbiji.

Koja je najveća neprijatnost koja ti se desila na putu?

– Šta znam, svaka neprijatna situacija iz koje izvučeš živu glavu posle postane anegdota. Nekad ti prijatelj kaže pogrešnu informaciju u brzini i zatim ti pokušaš da peške pređeš granicu između Rusije i Mongolije koja kao takva ne postoji i onda pijani vojnik uperi pušku u tebe i kaže da će te poslati u zatvor, a ti se pokunjeno izvinjavaš na lošem ruskom i ideš unatraške nadajući se da će on prihvatiti izvinjenje.

Ili recimo stopiraš u Iraku, stane ti lik i ispadne da je glumio taksistu i traži ti novac, pa krene rasprava sa njim i onda se skupi gomila njegovih sunarodnika koji te brane i na kraju mu neko od njih da neki novac kako bi nama ostavio dobar utisak o njihovoj zemlji.

Pokušaj prelaska granice između Rusije i Mongolije - u blizni železničke stanice Nauški
Pokušaj prelaska granice između Rusije i Mongolije – u blizni železničke stanice Nauški, foto: Vladimir Došenović

Ili ti vozač rikše pokušava uzeti više novca od one sume koju ti je tražio na početku i onda mu tvoj saputnik kaže “bad karma for you” i on se momentalno povuče. Švercovali smo cigare između turske i iračke granice u zamenu za besplatan prevoz, ali kad dolaziš iz Srbije, mnoge stvari su ti normalne.

  Kampovanje za početnike: Kako i gde postaviti kamp i kakav šator izabrati

Da li si ikada doživela da se razboliš na putu?

– Na sreću nikad se nisam razbolela toliko da bi mi to predstavljalo veliki problem na putu. Ali recimo uvek se setim priče kada smo putujući kroz Tursku na 50 stepeni, nas četvoro dobili dijareju koja je trajala par dana. Sreća u nesreći je bila što smo bili kod domaćina u Batmanu na jugu Turske, koji je bio lekar, i koji je imao dva toaleta u stanu. Jedan je bio evropski kako ga je on zvao, u njemu je bila wc šolja, i drugi turski u kojem je bio čučavac.

Par dana smo se samo smenjivali po toaletima i nadali se kada dođe stiska da će evropska varijanta biti slobodna jer budimo realni u takvoj situaciji lakše je biti svoj na svome. Inače, naš domaćin nije hteo da pije sam, pa je tvrdio da ćemo ozdraviti ako pijemo vino sa njim, a ja sam naučena da verujem lekarima.

Da li je putovanje vozom u Mongoliju razbuktalo emocije ili probudilo kreativnu osobu u tebi?

– Do Mongolije sam stigla transibirskom železnicom vozeći se do grada Ulan Ude koji je nedaleko od granice. Nismo išli direktno do Ulan Batora jer transmongolski voz košta mnogo više, tako da smo proveli još jedan dan u vozu kako bi stigli do cilja. Bila sam donekle opsednuta tom zemljom i njihovim načinom života u prirodi i jurtama. U skladu sa promenom godišnjih doba, oni svoje jurte i stoku preseljavaju na određena mesta – ako se sklanjaju od jakih vetrova, onda je to zavetrina, a ako je leto – onda gledaju da imaju više hlada preko dana itd. Ta država vrlo retko naseljena, tako da na neki način možeš da vidiš zemlju u svom izvornom obliku, što je zaista fascinantno. Vrlo je teško samostalno obići Mongoliju ako nemaš u najmanju ruku sopstveni prevoz, a sav turizam im se sastoji u tome da se većina obilazaka svodi na ture koje oni organizuju i čija cena nije realna.

Jelena Raketić Tadž Mahal
Jelena bi se uvek vratila u Indiju, foto: Vasko Lukinić

Nisam se dobro pripremila za taj put i nedelju dana je bilo malo da zaista doživim tu zemlju, tako da mi je želja da se opet vratim tamo. A volela bih da malo više obiđem i Altajsku oblast u Rusiji, mnogo toga sam propustila tamo.

Kakav je doživljaj putovati više dana vozom bez prestanka?

– Nije mi bilo naporno da budem pet dana bez prestanka u vozu sa 40 ljudi u kupeu. Porodica četvoro Burjata prekoputa nas je dva dana jela kuvane nogice, a kad je toga nestalo prešli su na sušenu ribu od koje je smrdeo ceo kupe. Dvoje dvadesetogdišnjaka je pet dana jelo pire za minut i nisu progovarali ni reči. Dva kreveta dalje sedeo je namrgođeni stariji čovek, po mojoj proceni major u penziji, koji je obožavao da lupa vratima od wc-a u 2 ujutru. Drugi lik je bauljao pijan (iako je zabranjeno unositi alkohol u voz) po kupeu gore-dole bez prestanka. Dvoje Francuza je pričalo kako su prvi put, otkad su dobili decu, otišli na veliko putovanje i kako im oni nedostaju. Mislim, svašta se tu čuje i doživi za to vreme.

  IVANA NEŠIĆ: Uživam i kad me na putu ništa ne zgazi

Najduža pauza je bila od sat vremena u Novosibirsku, gde smo stigli da odemo do prodavnice s namerom da kupimo pivo. Da ironije bude veća, prošlo je 10 sati uveče, a Rusi maju zabranu (bar u to vreme, ne znam kako je sad) prodaje alkohola posle tog vremena. Zvuči poznato?

Koju zemlju bi ponovo posetila?

– Pročitala sam u jednom intervjuu pre par godina sa Goranom Subašićem putnikom iz Hrvatske koji je rekao da bi se uvek vratio u Indiju, u zemlju u kojoj ti ne bi bilo neobično da naiđeš na zeca i Ludog Šeširdžiju i popiješ s njima lasi. Pomislila sam da je to sjajan opis onoga što možeš doživeti u toj zemlji. Napisala sam jedan putopis o Indiji tačnije Varanasiju, koji je nekako prerastao u priču, a imam još jedan o Nju Delhiju, koji još nisam završila jer nisam znala kako da sva zapažanja i kontraste, koje tamo čovek može da doživi, sažmem u jedan tekst.

Plackartni - transibirski voz
Plackartni – transibirski voz, foto: Vladimir Došenović

Zato onaj ko oseti Indiju uvek ima potrebu da joj se vrati, da izađe iz okvira svojih uverenja i prepusti se talasu. Što bi rekao moj prijatelj Konstantin (Novaković, prim. ur.), najluđi putnik kojeg poznajem, kada sam mu se žalila kako mi je Indija strašna i kako to možda neću izdržati, da se strpim dve nedelje da ću se posle toga zaljubiti u nju. Bilo je teško poverovati u to, ali kada sam srušila sve predrasude i kada je čuđenje prestalo, ostala je samo ljubav.

  Posao stjuardesa: Šta je ono što o stjuardesama ne možemo da vidimo na filmu i Instagramu

S druge strane u Indiji umre oko milion dece godišnje od bolesti koje pogađaju najsiromašnije stanovništvo, tako da kada čujem zapadnjake kako kažu da su ljudi tamo siromašni ali nasmejani, pitam se da li smo bili na istom mestu. Njihova percepcija smrti je iz više uglova drugačija od naše, ali tuga je univerzalna kategorija, i beda podjednako ne pristaje nijednom ljudskom biću na planeti.

Spavanje u jurti u Mongoliji
Spavanje u jurti u Mongoliji, foto: Vladimir Došenović

Koja su najbizarnija mesta koje si posetila do sada?

– Naselje Hunedoara u Rumuniji, hram pacova u Indiji, Astana glavni grad Kazahstana, Đemna el Fna, glavni trg u Marakešu… Pod bizarnim mislim na ono kad ti usta ostanu poluotvorena iako se praviš da te više ništa ne može iznenaditi.

Selo pored Hunjedoare u Rumuniji, foto: Vladimir Bojović
Selo pored Hunedoare u Rumuniji je za Jelenu bizarno mesto na kojem je boravila. Zanimljivo je da je ovo mesto kao bizarno istakao i Aleksandar Ranisavljev u razgovoru za Daljine.rs. foto: Vladimir Bojović

Koje ti je omiljeno prevozno sredstvo?

– Tuk-tuk, vozi se kao autić u luna parku, ali ovo je zapravo i onda ti sve vreme vožnje skače adrenalin i serotonin.

Koliko dugo, i da li je uopšte moguće ostati u kontaktu sa ljudima koje srećeš i upoznaješ na putovanjima?

– Ovo mi je baš lepo pitanje i odgovorila bih nekako romantično na njega. Za tango je potrebno dvoje. Za održavanje prijateljstva je potreban trud, negovanje istog, volja, želja. Svaki put kada se zbližim sa nekim na putovanju ne mogu da zamislim da sa tom osobom neću ostati u kontaktu, a onda se to ipak nekako vremenom desi.

  ZORAN ĐUKANOVIĆ, počasni konzul Tajlanda: Srbija je Tajlanđanima potpuno nepoznata zemlja

Ali, primera radi, redovno se čujem sa prijateljima iz Indije i svaki put se osećam kao da smo se juče videli.

Putovanja i hrana teško da idu jedno bez drugog. Da li imaš asocijaciju na neku hranu i državu u kojoj si bila?

Mirisi i ukusi uvek mogu da mi vrate sećanje na neko mesto, pa mogu da kažem par asocijacija:

  • Kunefe – kolač sa sirom – Turska
  • Pica, lazanje – Italija
  • Hinkali (punjene knedle) – Gruzija
  • Humus – Jordan
  • Lahmadžun (neka verzija pice) – Jerevan
  • Agava (voće) – Radžastan
  • Kuglof i sva piva – Nemačka
  • Gvakamole i Meskal (bolja verzija tekile) – Meksiko
  • Bakalar – Portugalija
  • Okroška (hladna supa od svega, kažu da leči mamurluk) – Rusija

Da li putuješ po Srbiji i regionu?

– Kao jedna od osnivača Društva putnika Srbije znam šta sve lepo ima da se vidi u ovoj zemlji. U Vojvodini živim i znam kako daljina ne vraća odjeke što bi rekao Miroslav Antić, ali zato pogled puca kako tvrdi moj prijatelj Bačvanin.

Da li je to Jelena? Ne, to je Betmen u Turskoj
Da li je to Jelena? Ne, to je Betmen u Turskoj, foto: Tibor Miglinci

Obišla sam većinu planina u Srbiji i znam kako se odjeci i utisci isto tako višestruko vraćaju. To bi mogla biti i paralela za odnos sa prirodom, Koliko joj daješ i koliko je neguješ toliko ti i vraća. Cilj naše organizacije jeste da ukažemo ljudima na lepotu i dostupnost onoga što imaju u svojoj blizini i na to toliko je važno biti u kontaktu sa prirodom, imati zdrav odnos prema njoj, možemo reći i zaštitnički. Zato smo između ostalog protivnici mini hidroelektrana i zastupamo uverenje da reke treba čuvati, a da ne spominjemo koliko je to važno za biljni i životinjski svet.

Društvo putnika Srbije na vrhu Tri čuke na Staroj planini, foto: Zoran Sipac
Društvo putnika Srbije na vrhu Tri čuke na Staroj planini, foto: Zoran Sipac

Tužno je što u 21. veku moramo da se borimo za osnovne životne potrebe i da ljudima i dalje treba objašnjavati da smeće ne bacaju u prirodu. Nema to veze sa materijalnim siromaštvom, to je siromaštvo duha i svesti.

Dva puta godišnje naše Društvo organizuje boravak u prirodi ili kako mi to zovemo, Noćno planinarenje i Livadarenje. Spavamo u šatoru ili u drugom slučaju u planinarskom domu. Kod nas nažalost ti isti domovi nisu u prvom planu i mnogi ljudi ne znaju da smeštaj tamo košta u proseku 500 dinara. Ne znam jel’ treba to da prevodim u evre kako bismo pojmili koliko je to povoljno, a da ne pričam o divnoj prirodi kojom si okružen. Moj favorit je Stara Planina koju nam je ponajviše otkrio prijatelj iz Zaječara. Koliko je to lepo i neistraženo mesto govori i činjenica da je tek pre par godina tu otkriveno par vodopada koji su visoki i po nekoliko desetina metara. Ako neko čita neka zapiše u tefter “Topli Do”.

  Manija izgradnje MHE na Balkanu: Zašto je panika zbog stavljanja naših reka u cevi opravdana

I još jednom da napomenem, sramota je ove zemlje što ne koristi svoje turističke potencijale, što ne razmišlja dalje od jedne generacije i što ugrožava prirodu sa MHE!

Još nešto simptomatično u ovoj našoj zemlji jeste da banje služe samo za lečenje i da tamo idu stariji ljudi. Ono što sam morala da saznam u inostranstvu jeste da banje ne služe samo za lečenje, banje služe i za unapređenje zdravlja, za opuštanje i na kraju krajeva za podmlađivanje, kako tvrdi jedan moj postariji prijatelj. U ovoj zemlji to mora da se podigne na viši nivo, nema potrebe izlaziti iz zemlje radi toga. Počinjem da zvučim kao neki politički kandidat, pa ću ovde stati (smeh).

Da li ideš na izlete u prirodu? Voliš li kampovanje i pešačke ture?

– Ovo se nadovezuje na prethodno pitanje pa je logičan odgovor da volim. Godinama sam kupovala ili dobijala na poklon opremu za planinarenje i to mi je predstavljalo pravu radost. Danas se to može naći i za dosta manje pare nego onomad, besplatno ću izreklamirati prodavnicu Dekatlon koja se sada otvorila i kod nas u zemlji, tj. u Beogradu (Nadamo se da će ovo neko da pročita, zarad saradnje; prim. ur.). Tamo se može naći vrlo pristupačna oprema koja je dosta kvalitetna. Mene moje planinarske cipele služe godinama. I ako imate vreću, a još bolje i šator – možete da prespavate gde god želite, praktično.

  Vreća za spavanje: Kakvu vreću odabrati, kakve postoje i kako je održavati

Obišla sam dosta vrhova u Srbiji i mada nisam vrsan planinar smatram uspešnim penjane na Alpe u Austriji, planina Similaun 3600 mnv na kojoj se nalaze i glečeri, pa sam prvi put koristila i krampone pri penjanju.

Jelena Raketić na vrhu Similaun
Jelena na vrhu Similaun na 3600 metara nadmorske visine, foto: Đorđe Matić

Omiljena vrsta suvenira koje donosiš? Magnet za frižider ili nešto zanimljivije?

– U početku sam svima donosila poklone i kupovala neke sitnice koje su počele da mi skupljaju prašinu, tako da sada donosim samo magnete sebi i drugima ili nešto što može da se okači na zid, npr. slika jednog dela Pariza slikana grafitnom olovkom mladog umetnika koja je koštala pet evra je prelepa uspomena koja mi krasi sobu.

Naš prošli gost, Srđan Šajinović, postavio je pitanje za sledećeg gosta sa kojim budemo razgovarali, a to si ti. Dakle, „Đe si svjetski putniče, koja ti je sljedeća destinacija!?“

A đe si ti svjetski putniče, fala na pitanju. Plan je bio da u maju idem u Kanadu da obiđem rodbinu i prijatelje i vidim kako se dobro živi. Koliko će se sada zakomplikovati situacija usled korona virusa, ne znam. Toliko sam prognoza čitala o tome, a odluke mutiraju kao i virusi tako da je najbolje da sačekam pa da vidim šta će biti. Znam samo da nemam hrabrosti da zimi idem tamo.

  Bizarna mesta u koja su ljudi putovali: Besmisleni turizam

Koje bi pitanje postavila sledećem putniku sa kojim budemo razgovarali?

– Šta je najčudnije što ga ljudi pitaju kada se vrati sa putovanja?


Jeleni želimo da ispuni svoj plan i poseti Kanadu ili Altajsku oblast u Rusiji, a vama preporučujemo da pročitate još koji razgovor sa putnicima.

Naslovna fotografija: Kazbegi, Kavkaz, Gruzija – David Bašić

Daljine.rs na društvenim mrežama

Ukoliko vam se sviđa naš sadržaj pratite Daljine.rs na društvenim mrežama

Jedan komentar

Komentarišite

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.